Војничке муке

Ведрана Кулага Симић

Оружане снаге (ОС) БиХ никако да стану на зелену грану, а тешко и да ће стати јер се годинама понављају исти проблеми који им отежавају рад и нарушавају дисциплину.

Посљедњи извјештај парламентарног војног повјереника показао је да је стање у војничким редовима и лани било веома лоше, да су војници махом преживљавали једући храну из конзерви и да су чак, на једној локацији, због тога колективно одбили да приме оброк. Наравно из конзерве.

При томе треба имати у виду да је Министарство одбране БиХ годинама апсолутни рекордер по потрошњи на нивоу заједничких институција, са буџетом који премашује 250 милиона марака годишње. С друге стране, ситуација на терену изгледа као да на рачуну немају чак ни коју хиљаду.

Кључни проблем, који је као такав актуелан годинама, јесте број оних који су задужили униформу и чизме јер земља као што је БиХ не може да изађе на крај са неколико хиљада војника којима треба обезбиједити пристојне услове за рад и боравак у касарнама.

Криви су они који и данас вјерују да БиХ требају оволике ОС и који желе да се хвале бројчаним стањем, док остало гурају под тепих.

Толико тога је већ завршило под тепихом да је већ почело да излази, а једна од тих ствари је стање у војним објектима, за које тешко да ико може рећи да је добро и условно. Посебно не када се ради о складишту у касарни Крчмарице надомак Бањалуке, гдје се урушио кров испод кога је смјештено око 70 тона минско-експлозивних средстава и муниције.

Иако надлежни тврде да увелико раде и дају свој максимум да би ситуацију вратили у нормалу и тиме искључили и најмању могућност да се деси већи инцидент, то није довољно. Морају да кажу ко је крив за тако нешто, без обзира на то што се, на срећу, све завршило само са урушеним кровом.

Нико не може да каже да нису знали или да су се уздали у то да ће кров издржати, али најгоре је то што, по свему судећи и по информацијама само из посљедњег извјештаја повјереника, Крчмарице нису једина небезбједна локација.

Широм БиХ постоје касарне и складишта који више посјећају на напуштене објекте него на мјеста у којима бораве и раде они који увијек треба да нам се нађу при руци.

Крајње је вријеме да се надлежни у овој БиХ дозову памети, да се види колико БиХ треба војника и да се онима који одлуче да свој живот или његов дио посвете војци обезбиједе услови за рад достојни војника и тог позива.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана