Воће нема ко да бере
Пољопривредним произвођачима у Српској осим природе, која све чешће и агресивније показује “зубе”, главобољу задају и бриге јер и оно мало воћа и поврћа што дозријева неме ко да бере. Из сезоне у сезону све теже налазе бераче иако нуде више него пристојне зараде.
То је већину домаћих пољопривредника ставило на муке па им овог љета осим по глави због паклених врућина, гори и под ногама јер усљед мањака сезонаца не успијевају да испоруче довољне количине плодова наручиоцима.
Да би завршили посао на вријеме, већина их је ове године била приморана да повећа дневнице са 40 на 50 марака, а осим новаца радницима нуде и оброк, пиће и превоз. Упркос свему томе мало је оних које успију да приволе и доведу на њиву да реде.
Таквој ситуацији највише је, тврде пољопривредници, кумовао масован одлив радне снаге са ових простора. Кажу да су људи навикнути на рад, који су годинама долазили да надниче отишли трбухом за крухом усљед чега су они остали кратих рукава.
Међутим, чини се да ствари ипак нису тако црно-бијеле и да узрок овог проблема нису искључиво миграције. На евиденцији Завода за запошљавање РС на крају јуна ове године било је 89.373 незапослених, што значи да у Српској још увијек има море неискоришћене радне снаге.
Подаци Завода показује да многи бирају послове и да велики број незапослених сматра да је срамота радити послове на селу.
Такво мишљење посебно је изражено код млађих генерација којима не пада на памет да се озноје и зараде коју марку. Иако одавно пунољетни и у пуној снази за физичке послове у пољу и у воћњацима већина њих радније уз кафу у баштама градских кафића машта о добро плаћеном послу у државној управи. Нико од њих и не помишља о послу на њиви или фарми иако би за мјесец могли зарадити чак 1.200 марака, што је за овдашњи стандард више него пристојна плата којом се може осигурати лијеп живот.
Не знам када смо постали друштво толико сиромашно моралом, спремно на сав глас да кука како нема новца за љетовање, зимовање, нове патике или тренерку. Многима су пуна уста псовки за државу јер није у стању да им омогући лагодан живот, када да је то нечија обавеза, а када им се укаже прилика да раде и зараде за то исто море о којем сањају од посла бјеже главом без обзира. Па тако срамота од прљавих руку и посла на њивама многима надјачава буку коју производи крчање стомака јер господа заборавља да је махом потекла од људи којима су кору хљеба зарађивали с мотиком и српом у руци.
Задатак родитеља али и школе је да подуче младе генерације да је сваки посао који може осигурати егзистенцију добар посао, те да су најважније вриједности ред, рад и дисциплина. Друштво треба да научи да је срамота красти, лагати али не и радити, и да не могу сви бити државни службеници, доктори и менаџери. Мора неко производити и храну коју једемо.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
