Велико ништа

Да се о правди и помирењу водило рачуна, ти врхунски правни ауторитети из цијелог свијета на двадесетогодишњем привременом раду у Холандији покушали би да направе бар какав-такав баланс. Нису то урадили.

Срби су у Хагу добили 960 година затвора плус шест доживотних, Хрвати 277 укључујући ту и херцегобосанску “шесторку”, а Бошњаци тек нешто више од 40 година затвора. Међу тих хрватских 277 година нема Анте Готовине, Младена Маркача и Ивана Чермака. Међу 40 бошњачких година нема Насера Орића. У 19 година затвора за Албанце нема ни Хашима Тачија, ни Рамуша Харадинаја.

Иза хрватских, бошњачких и албанских јединица којима су командовали набројани оптуженици остајали су крв, пустош и разарање. Хаг их је послао на слободу на којој су их “њихови” славодобитно дочекивали.

Од укупног броја жртава рата у БиХ око 30 одсто је српских. Њихови животи вриједе 40 година затвора.

Нико нормалан неће ни покушати да оспори да су злочине у грађанском рату на подручју бивше Југославије починили неки Срби. Нико нормалан неће порећи потребу да они због тих злодјела и одговарају.

Исто тако, нико нормалан не може да прихвати да за протјеривање 200.000 Срба у “Олуји”, преклане вратове у Скеланима и Залазју, побијене Србе и попаљене богомоље на Косову и Метохији нико није одговоран.

Срби сами себе побили, протјерали, цркве и куће порушили?

Биће да нису.

Пресуда Ратку Младићу донијеће овој и оваквој Босни једно велико ништа. Одлука чланова жалбеног вијећа уз издвојено мишљење суткиње Нијамбе само ће додатно подебљати линије свих наших подјела и оставити велики упитник над чињеницом како неко из Замбије боље разумије шта се овдје догодило од сарајевских телала.

Догодиће се једно велико ништа јер за помирење је потребно најмање двоје.

Неће га бити ако стално једној страни лијепите етикете злочинаца, ако само од њих тражите признање и катарзу. То производи контраефекат, производи инат.

Пресуда Младићу даће нови замах политичкој агенди креираној у Сарајеву да је потребно укинути оно за шта се Младић борио.

И њима је Хаг, у суштини, једино за то био и потребан. Нема ту ни емпатије, ни осјећаја за правду, ни бриге за породице жртава. Они ће да је нападају, политичари из Српске ће да је бране, а народу остају тастатуре и друштвене мреже за бљување.

Ратко Младић ће за огромну већину Срба и даље остати човјек који се у најтежа времена ставио на чело војске која је одбранила њихове животе. Нико од њих неће ни за јоту промијенити мишљење све док друга и трећа страна буде славила Орића и Готовину. А можда ни тада. Јер, не треба Хаг никоме ко је преживио деведесете, да би знао шта се овдје десило.

Превише се добро знамо да би наше муке ријешиле пресуде из Холандије.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.