Ватрогасци и пиромани
Кад легитимни политички представници једног конститутивног народа у БиХ напусте неко представничко тијело попут Парламента БиХ, то је већ знак за узбуну. А када то ураде легитимни представници два конститутивна народа, као прије два дана током гласања о избору нових чланова Централне изборне комисије, то је знак да пожар само што није букнуо.
Проблем је што представници трећег конститутивног народа. који би требало да узму улогу ватрогасаца политичке ситуације, умјесто гашења распламсавају пожар. Још већи проблем је што им у распламсавању помажу српски посланици са легалним мандатима, али без легитимитета да у име Српске доносе одлуке у заједничким институцијама. При томе није битно о каквој се одлуци ради, да ли о подршци Закону о престанку мандата члановима Високог судског и тужилачког савјета БиХ или о избору нових чланова ЦИК-а, већ о томе да политичка ситуација неодољиво подсјећа на ону са краја 1991. и почетка 1992. године. На срећу, не постоји ни промил шансе да прерасте у ратни сукоб и то је једино добро у цијелој ситуацији.
Није добро што посланици СДС-а и ПДП-а не разумију да су на себе преузели улогу Богића Богићевића, Мирка Пејановића, Мире Лазовића и осталих фикус Срба из поменутог периода, који данас у РС и међу српским народом имају подршку отприлике на нивоу статистичке грешке.
Дакле, не ради се уопште о томе ко су новоизабрани чланови ЦИК-а, иако није без значаја што је ријеч о особама са страначким биографијама, али пошто је страначка подобност основни критеријум за долазак на било коју функцију, њихово оспоравање по том основу је лицемјерно, већ је ријеч о начину на који су изабрани. А постојећи однос снага у Парламенту БиХ каже да избор било кога на било коју функцију или доношење било какве одлуке без сагласности посланика СНСД-а и ХДЗ-а БиХ и њихових партнера једноставно није легитиман и представља гашење пожара бензином.
До када ће се несуђени ватрогасци из СДА понашати као пиромани, не зна нико, али је кристално јасно да ће неуважавањем изборне воље бирача у Републици Српској, западној Херцеговини и средњој Босни и подметањем пробошњачке политике под бригу за грађанску и мултиетничку БиХ довести до тога да и у Републици Српској и у западној Херцеговини и у средњој Босни има све мање мултиетничности.
А без тога, ма шта ко говорио, нема БиХ, због чега се пригодно присјетити ријечи великог Андрића да “ништа не зближава људе као заједнички проживљена несрећа”. Вирус корона је зближио цијели свијет, а код нас су се зближили само СДС, ПДП и СДА. Борба против вируса није била на дневном реду парламента, јер избори су ипак на првом мјесту. А октобар близу! Па ко жив, ко мртав!
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
