Узалудан труд
Марљивост и посвећеност послу, остајање и послије радног времена само су неке од карактеристика које би послодавац требало да цијени и награди, што код нас, част изузецима, није случај.
Истраживања су показала да се више од половине радника у БиХ осјећа потцијењено, а оно што би требало раздвојити јесте раднике од запослених, а посебно оне на “државним јаслама”. И док се на сваком ћошку у највећем граду Српске, али и Требињу и свим већим градовима, може прочитати оглас “тражимо радника”, они који су напустили то мјесто били су незадовољни условима па су га замијенили најчешће Хрватским или Црногорским приморјем, али и европским земљама. Зарада, односно плата главна је кочница, али и узрок зашто долази до мањка радника, јер минимална повећања не прате и најчешће нису ни довољна за потрошачку корпу, која је тренутно око 2.200 марака.
Они који имају кров над главом и ријешено стамбено питање, са просјечном платом како тако и “крпе” крај с крајем. Ипак, у најтежем положају су млади брачни парови, који неријетко раде и други посао, а већ је постала привилегија живјети само од једног посла.
Истраживања су показала да је сваки четврти радник задовољан платом, што је додатни аларм за узбуну. Конобари, трговци, грађевинци само су неки од оних који никако не могу бити задовољни, ако узмемо у обзир да је просјечна плата грађевинаца мизерних 900 марака. Они не знају ни за тропске врућине, хладноћу, снијег, једноставно раде по свим временским (не)приликама. Са том платом, уз галопирајућу инфлацију, себи не могу приуштити готово ништа. Управо због тога што се крајем мјесеца хватају за главу, у један кофер спакују најосновније и трбухом за крухом напуштају нашу земљу.
Оно што раднике највише забрињава јесте чињеница да висина плате ни изблиза не прати радне задатке па се често запитају: “Да ли је вријеме да дам отказ, окренем други лист и срећу потражим на другом мјесту”.
А ни тамо гдје оду, морају знати, да није савршено. Ипак, поређења ради конобар у Дубровнику заради дупло више за исти посао него у Требињу па они који су вјешти са тацном радије путују свако јутро пола сата, јер знају да ће имати коректну плату. Радници су свјесни економског стања земље у којој живе и стандарда живота, али ипак нико нема право да им ускрати жељу да напредују и трагају за бољом будућношћу. Она зна да буде далеко од родне груде, а да би људи остајали на нашим подручјима, мора се инсистирати на расту плата те повластицама од младих брачних парова па до вишечланих породица. Пуно људи је већ отишло, а оно мало што се спасити може, већ је почело паковати кофере. Одлазак људи мора се зауставити. Како? Питање је за неке друге људе.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
