Уставне игре
БиХ мјесецима иде из кризе у кризу, а ситуацију додатно компликује то што ниједна од њих није завршена прије него што се она друга распламсала.
Све је почело, када је у питању овај актуелни кризни талас, кад је Валентин Инцко, пред сам одлазак из фотеље високог представника у БиХ, посегао за сулудим овлашћењима, наметнуо допуну домаћег Кривичног закона и тако, између осталог, забранио негирање геноцида. Иако је без сумње знао и био свјестан до чега ће то довести у земљи каква је БиХ одлучио је на тај начин “прослави” свој одлазак након што је дуго, дуго година био на тој позицији у БиХ.
Након тога десило се доста тога. Српски представници су одлучили да неће учествовати у одлучивању на нивоу БиХ, осим у случајевима када то не би било у интересу Републике Српске.
Како су дани одмицали и то се мијењало у одређеној мјери, а остале су јаке тензије које су наставили да редовно потпирују Кристијан Шмит који је сјео у Инцкову фотељу, уз помоћ судија Уставног суда БиХ који су свему томе по традицији већ дали свој зачин.
Устав у нормалним, сувереним државама јесте неупитно највиши правни акт. Тешко да икоме пада на памет да га тумачи по неком свом нахођењу или да свјесно зажмири, приликом одлучивања по неком питању, на оно што пише у том врховном документу. Међутим, како БиХ није нормална држава тако и не треба више да баш претјерано чуди чињеница да Устав све чешће остаје у другом, трећем плану јер су политика и интереси под овим дијелом неба, нажалост, јачи. И све више јачају на рачун стабилности и напретка у овој и оваквој БиХ. Уставне игре узимају маха у турбулентном времену, ако се посматрају глобалне геополитичке прилике.
Уставни суд БиХ би требало да буде чувар Устава, али све што смо могли да видимо само у посљедње вријеме доводи и то под велики знак питања. Па и о самом називу Уставног суда БиХ се може дискутовати јер у њему, уз шест домаћих судија, сједе и три странца који махом, уз оне из реда бошњачког народа, кроје одлуке у овој земљи и дефинишу шта је у складу са Уставом, а шта не. И тако ће вјероватно бити, док као прво, политички представници бошњачког народа не промијене понашање, а шансе да се деси то у скорије вријеме су и испод нуле јер њима одлуке Уставног суда иду у корист.
Оне су махом усмјерене ка одузимању и преосталих надлежности које Српска још има. Оних које су јој још остале након што су високи представници под присилом, а некада и уз добровољни пристанак лидера одузимали и давали их у руке оних који одлучују на заједничком нивоу власти.
БиХ би да има воље колико има ината на њене три стране и да је странци пусте на миру могла с временом и постати нормална земља. Четврт вијека под протекторатом је учинило своје јер су се Уставом играли многи који на то не би смјели ни да помисле у матичним земљама.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
