Успон и пад Златка Л.

Златко Лагумџија, стални, суверени и до сада неприкосновени предсједник СДП-а и најмоћнији човјек у БиХ, дошао је на медиј у којему је донедавно био неформални уредник, да претвори свој пораз у побједу.

Као коцкар који је разбио дјечију касицу прасицу и посљедњи новац улаже у минорни фудбалски клуб за који се нада да ће освојити државно првенство.

Самоувјерен, пун поуздања у властиту моћ увјеравања, сјео је и намјестио скуте одијела да му не сметају и не одвраћају му пажњу и не одузимају концентрацију.

Блискост с дипломатама најмоћније земље свијета, солидно образовање, статус предсједника странке која је добила посљедње велике изборе, није у том разговору на ТВ-у видио неку велику опасност.

На мало неугоде због сасвим логичних питања, рачунао је. Већ подигнуте обрве и израз лица измученог императора, говорили су да се спрема на још једну реторичку побједу у којој неће морати ни пуно ни сувисло да говори да би оставио утисак човјека сигурног у себе и оно што чини.

Да су ми прије који мјесец рекли да бих могао стати на страну Златка Лагумџије, слатко бих се насмијао.

Не стојим ни сада, не тражим ни оправдање, али сад када је колабирао пред ТВ камерама, када је поклекнуо пред малициозном рафалном паљбом уредничких питања (постављених кроз уво водитељке) на која ни временски није стизао сувисло одговорити, кад је завршио у болничком кревету, кад на њега скачу дојучерашњи савезници и стјегоноше, сада бих најрадије да ни прије седам година, онда кад сам прорицао како ће Лагумџија и СДП изазвати крах привреде, природе и друштва, као ни данас, нисам рекао ништа против њега.

Сада чујем своје ријечи из уста оних којима сам, због тих истих ријечи, испадао фашиста, националиста, шовиниста и противник свега што у Босни ваља, чујем ријечи због којих су ми због прорицања овог што нам се догађа пријетили смрћу из Сарајева и осталих босанских земаља, од Шведске до Новог Зеланда.

Тек сад сви знају да се ради о власти и ни о чему другом, о национализму маскираном у социјалдематију, о, како пјесник рече, демагогији и системски пореданој артиљеријској салви иза које не стоји ништа осим мржње, таштине, власти...

Геријатрија из Клуба 99 (ваљда се тако зову због просјека година), Лагумџијине страначке колеге, “неовисни” интелектуалци плаћени од државе и националних странака, професори и синекуристи, остале странке које себе сматрају “грађанским”, сви сад мрзе Златка.

Признајем, има у тим “грађанским” странкама наивчина које не вјерују да, у ствари, подржавају већински национализам, али циљ, као ни незнање, не оправдава средства.

И никада неће.

Да је ова земља поштено настала 1945. или 1992., не би била оваква никаква.

Златка ципелари како који од “битних” субјеката умије и може.

Предњаче и Срби које је Лагумџија поставио на мјеста Срба; и Хрвати које је Лагумџија поставио да буду Хрвати умјесто оних које су бирали Срби, и оних које су бирали Хрвати.

Тако је то кад храст падне, макар и труо био, на њега скоче сви, од маленог дјетлића до великог медвједа.

Жељко Комшић, човјек који је отишао из СДП-а зато што му у СДП-у нису дали власти, с позиције предсједника државе и бошњ..., пардон хрватског члана Предсједништва, спреман је “закуцати” свог ментора и предсједника за какво дебло и пустити да га вода носи и ријечни рачићи гризу.

Милорад Додик, предсједник СНСД-а, и Драган Човић, предсједник ХДЗ-а, одиграли су тако да су добили гем, сет и меч у прљавој политичкој игри.

Добили су битку, и не само то, добили су Златка Лагумџију само за себе, да га “мезе” и тихо боду шиљатим штаповима демократије.

Ипак, једна је битка та у којој смо сви побједници.

Сад је пуно теже продати јавности причу о космополитизму и држави грађана, а не три народа.

Трећем национализму је све теже да се скрије.

Лицемјерје и лаж требају чашу воде и неколико литара инфузије, не да се поврате него да остану на климавим ногама.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.