Урбанистички завод РС
Специфична и хаотична ситуација у којој се налазе Урбанистички завод Републике Српске и радници запослени у њему, резултат је низа преседана начињених у том "предмету случају" у посљедњих седам година.
Прво, иако је Завод још 1993. године проглашен институцијом од посебног интереса за РС, његова приватизација на волшебан начин почиње 2002. године, кад је око 11 одсто државног капитала продато Синиши Хрњазу по цијени која је требало да буде тајна.
Друго, Јован Видовић куповином акција од Хрњаза и других малих акционара 2003. године постаје власник 22 одсто капитала Завода, али кључни моменат преузимања јесте када, исте године, већина акционара, међу којима и град Бања Лука, одобравају докапитализацију предузећа, односно емитовање друге емисије од 500.000 акција. Тврди се да су та средства отишла на другу страну, али тиме, и накнадним преузимањем акција, Видовић је постао власник 48,88 одсто капитала Урбанистичког завода РС.
Треће, мутне радње око Завода требало је да истражи Комисија за ревизију приватизације предузећа и банака у РС, чији је предсједник Борислав Бијелић, који је затражио истрагу Специјалног тужилаштва РС, али који у међувремену постаје директор тог истог Завода.
Четврто, од ревизије приватизације Завода није било ништа, Специјално тужилаштво жалило се на ослобађајућу пресуду бањолучког Окружног суда осумњиченима за ово кривично дјело, а случај је тренутно у Врховном суду РС.
Пето, за то вријеме, док радницима касне плате, из Завода почиње пребацивање новца многобројним Видовићевим фирмама. За санацију зграде 2006. године подигнут је кредит од милион КМ, али је и то отишло на другу страну. Сада је санација зграде у току, а у Заводу тврде да је Бијелић потписао да Завод дугује сервису "Видовић" близу милион КМ, а да је ту занемарен аванс од 230.000 марака који је Завод Видовићу дао раније.
Шесто, Бијелић сада, наравно, тврди да у свему што је везано за Завод нема баш никаквог кршења закона. Он крајње безобразно тврди и да апсолутно није у сукобу интереса. Aли, он исто тако тврди и да ништа неморално нема у томе што је одмах по доласку у Завод добио стан који је компензован од једне фирме у вријеме кад је Завод дужник држави и радницима.
На крају, јасно је ко ће и како послије свих ових мутних послова да буде у плусу, материјалном, наравно. Зато би, прије свега, требало размишљати о могућности поништења незаконите приватизације Урбанистичког завода РС.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
