Учење послије учења
Свакодневне обавезе "развуку" човјека на стотину страна. Живот већине се свео на трку с обавезама у којој, према неписаном правилу, увијек нешто одгодимо или трајно прецртамо са списка. Међу тим прецртаним ставкама са списка је, по свему судећи, код већине и образовање.
Човјек учи док је жив, али се поставља питање на који начин стиче нове вјештине и знања након што једном затвори врата школа и факултета. Колико је данас оних који се одлуче да у неком добу стекну ново или прошире старо знање тако што ће уписати неки курс или семинар?
Одговор на то питање дале су статистичке институције у БиХ. Подаци су показали да се на тај корак одлучује мање од десет одсто људи узраста од 24 до 65 година. Остатак учи код куће, уз телевизор и рачунар.
Већина испитаних је рекла да су породичне обавезе као и распоред обавеза на послу кључни разлози због који су стали ту гдје јесу и због чега нису у оној другој групи.
Други чест разлог су превисоки трошкови семинара и осталих курсева који се не уклапају у мјесечни буџет већине у БиХ, а дијелу становништва је удаљеност препрека за учествовање на радионицама са којих могу понијети разне "дипломе".
Имајући у виду цијели тај сплет околности, не треба да чуди што је већина испитаника у анкети Агенције за статистику БиХ одговорила да учи од чланова породице, пријатеља као и од пословних партнера те с интернета.
То, с друге стране, оставља и одређене посљедице у друштву јер тржиште рада и образовни систем још нису усклађени. То годинама ствара велике проблеме јер масовно школујемо оне који највише чекају на бироу, а немамо оних који нам требају.
Ситуацију додатно погоршавају и све чешћи одласци људи са ових простора који одлазе на Запад да раде послове и које знају и не знају.
Многе ствари треба из коријена мијењати у цијелој земљи. То је приоритет приоритета ако они у чијим је рукама власт желе да овај дио Балкана крене набоље, а кључни корак мора бити подизање социјално-економског стања обичних грађана.
Простора за то има, али нема правичности јер маси оних који причају да нема услова за повећање плата мјесечно лијеже по неколико хиљада марака, без накнада на којима се набере још понека стотина. Нечији минималац.
То неће зауставити сталну трку с временом многих у БиХ, али ће многима отворити могућности за нове видике од који би и ова земља имала и те како користи.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
