У ћевапима је проблем

Аида је својој души дала одушка призивајући потоп у средњој Босни, тамо гдје је Дарију Кордићу приређен дочек по повратку са одслужене затворске казне у Аустрији по пресуди Хашког суда због етничког чишћења Бошњака у Лашванској долини и злочина у Ахмићима.

Али није у питању Кордић, он је своје одслужио и дошао кући, гдје су га дочекали слављем исто као што су, рецимо, дочекали Насера Орића на сарајевском аеродрому. Овдје је у питању запосленица једне међународне институције која се на непримјерен начин оглашава на друштвеним мрежама, износећи јасно своје политичке, националне, емотивне… ставове. 

И док свака озбиљна институција, па и компанија, има кодекс понашања на друштвеним мрежама по којем запослени строго морају да воде рачуна о томе да не умање углед органа у којем раде и не уздрмају повјерење грађана (ако су запослени у државној служби), у OHR-у или за тако нешто нису чули или се запослени не придржавају правила.

Јер није Аида Тулић једина која се на овакав начин огласила у интернет етеру. То повремено раде и други запослени међународних организација, локалци чији јавно изнесени политички ставови на "Фејсбуку" или "Твитеру" нису били у фокусу пажње јавности, јер их медији једноставно нису третирали. То раде и запослени у институцијама БиХ, од којих су неки и санкционисани, али и они у институцијама Републике Српске које нема ко да чита.

Проблем иступа Аиде Тулић већи је онолико колико су већа овлаштења институције у којој је запослена. А то је она канцеларија која је врховни тумач Дејтона!

Бројни политичари и аналитичари годинама упозоравају да је велики проблем БиХ, непостизања консензуса о важним питањима, погрешне анализе, погрешне интерпретације… резултат рада управо локалног особља запосленог у међународним канцеларијама и амбасадама смјештеним у Сарајеву.

Утицај локалаца на креирање одлука и размишљање њихових утицајних шефова умногоме је довео до све тежег постизања консензуса јер се њихова опсервација државе темељи на погледу из само једне, сарајевске визуре. Поред тога, велики број њих има и своје политичке менторе или симпатије, а неки су чак били и политички ангажовани.

Зато многе од одлука, ставова и потеза међународне заједнице нису биле спроводиве ни у Мостару, ни у Бањалуци, а често ни у Тузли или Бихаћу. БиХ је из године у годину упадала у веће проблеме, који су расли како је растао број запослених локалаца у међународним организацијама. Само у OHR-у од јула 2008. године раде 34 страна држављанина, десет дипломата које су поставиле владе њихових земаља, 23 особе које су директно ангажоване и 189 чланова домаћег особља.

У Одјељењу за стратегију и планирање OHR-а, како су раније писали медији, била су запослена свега три човјека. Два Бошњака и један странац. Енвер Ферхатовић и Ирхам Чечо су у ствари били ти који су годинама кројили политичке ставове OHR-а. А како су били скројени, можда најбоље одсликава податак о којем се писало: да је Чечо као студент, прије него што се запослио у Канцеларији чији мандат је спровођење Дејтонског споразума, био један од покретача петиције за укидање РС. 

Није Чечо једини, као што није Аида, али су обоје сликовит примјер "политичке" неутралности локалног особља запосленог у међународним организацијама.

А странци к'о странци. Они немају појма ни гдје су дошли ни куд су пошли. За њих је ово само једна од успутних дестинација. Њих зачас "окупа" сарајевски шарм, а докрајче ћевапи код Ферхатовића. Романтично оријентална чаршија, она коју је до танчина описао Меша, испратиће их као задње папке које је зачас офарбала и отпратила на нови посао у незнању. И наставиће да живи по своме, фарбајући нове левате, "жутокљунце". А они неће никада сконтати да ће, што касабе у њиховим одлукама буде више, државе бити мање.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.