Tуриста има, пара нигдје
„Рекордна туристичка година у Српској”, „Најбоља туристичка сезона у историји Српске”, и други раније објављени, бомбастични наслови надовезују се на онај од прије неколико дана који нас све колективно информише да је за осам мјесеци ове године било 36.000 више ноћења него у истом периоду горе споменуте рекордне прошле године.
Лаик би закључио да нам тече мед и млијеко и да је буџет од туриста дупке пун. Међутим, да је којим случајем прије тог закључивања погледао податке Пореске управе Републике Српске о укупном промету преко фискалних каса у малопродаји, угризао би се за језик и прећутао ове хвалоспјеве.
Порезници су израчунали како добра туристичка сезона не значи и добар промет јер су се бројни странци, који су напрасно открили Српску као нову топ дестинацију, одлучили да не троше пуно док разгледају знаменитости.
Вјероватно је на сцени класични балкански менталитет који „вришти” пред одлазак на море и рефлектује се на провјери контроле на граници уз обавезна, мање-више увијек иста, питања: колико меса могу да понесем, колико конзерви пива и паштете, да ли у пртљаг могу да ставим два или три литра вина.
Исти је случај (нема нам друге него да тако претпоставимо) и са туристима из Србије, Хрватске, Словеније, Њемачке, Црне Горе и Аустрије који су походили наше градове током прошле, али и ове године. Другог објашњења нема. Додуше, има ту нешто и до нас и нашег олаког схватања сваког посла па и оног везаног за туризам.
У преводу, не знамо добро да „продамо” наше туристичке потенцијале. Ви кад одете, рецимо у Сплит, само пењање на звоник светог Дује у Диоклецијановој палати се наплаћује. Зашто не бисмо и ми туристима наплаћивали улаз у Кастел?
Оправдања која кажу да реконструкција бањалучке тврђаве није изведена до краја стоје, али све прогнозе кажу да се, без какве-такве зараде од улазница или отварања неке сувенирнице, то и неће десити у скоријој будућности. У праву су и они који кажу да је то сића у поређењу са новчаним средствима која су потребна за комплетну реконструкцију.
Међутим, важан је став и намјера. Зар ви стварно мислите да у фонтану Ди Треви у Риму сви редом бацају новчиће од по два евра. А опет се годишње скупи 1,5 милиона евра. Сав тај бачени новац аутоматски постаје градски, односно одлази у добротворне сврхе за отварање бесплатних трговина и кухиња као помоћ онима којима је то најпотребније.
Можда ми немамо тај луксуз као Италијани, али новац свакако можемо да уложимо поново, у туризам.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
