Три тачке на истину
Иако су поједини чланови правног тима Радована Караџића протеклих дана, додуше стидљиво, помињали могућност да, у најмању руку првостепена пресуда првом предсједнику Српске буде укинута, а процес враћен на почетак, остаци Хашког трибунала који се сада називају Механизмом потрудили су се да тај оптимизам демантују и још једном потврде политику на којој је тај квазисуд одрадио цијели мандат, на којој ће га, пресудом Ратку Младићу, и завршити.
Зашто је казна од 40 година затвора преиначена у доживотну, одговор јуче нису могли да дају ни најквалитетнији правници, који су цијели случај покушали да посматрају кроз једину призму којој су наклоњени, ону правничку. Остало је само тумачење да је доживотни затвор ништа друго него још једна политичка порука, као, уосталом, и све остале пресуде које је Трибунал донио у нешто више од двије деценије свог постојања.
И толико је тих пресуда било да је сваки иоле упућен познавалац политичких прилика у овој земљи могао да процијени којим редом ће се листати реаговања са обје заинтересоване стране у БиХ.
Аплауз и еуфорија у Сарајеву, те мирне и, у великој мјери, државничке реакције са српске стране посљедица су довољно великог искуства које обје стране имају у оваквим случајевима, а ништа мање нису биле неочекиване ни поруке попут оних да је ово “пресуда једном пројекту”, како то рече Шефик Џаферовић или да је осуђен “геноцидни пројекат стварања Српске”, како је то, себи згодно, уочио Жељко Комшић.
Шизофрену ситуацију у коју су ову земљу довели Хашки трибунал и домаће правосудне институције најбоље описује чињеница да је пресуду Караџићу јуче коментарисао и, по одлукама управо тих судова, слободни грађанин Насер Орић, који је, маниром највиспренијег правника и политичког аналитичара, процијенио да правда није задовољена јер није “доказано учешће Србије у рату у БиХ”. Шлаг на торту су међународни званичници, који су и у овој пресуди, пазите сад, видјели прилику да у БиХ дође до помирења.
И они су, у суштини, најлицемјернији.
Трибунал, који је и основала међународна заједница, никада није ни био основ за помирење, напротив. Све одлуке које је претходних деценија доносио уносиле су додатно неповјерење, подозрење, мржњу, која је тако видљиво исијавала највише на веб страницама и друштвеним мрежама.
Суд који је ослободио аналитичара Орића, Анту Готовину или Рамуша Харадинаја, истовремено одрезујући највише могуће казне оптуженим Србима, није утврђивао никакве чињенице, него је својим пресудама стављао три тачке на све три овдашње истине, и то је радио сасвим видљиво, без икаквих ограда, довољно примјетно и за оне којима историја, право и политика нису јача страна.
Улога Хашког суда није било помирење, него одређивање карактера рата у БиХ. Задатак се није тицао истине, него жеље да се само један народ прикаже као одговоран за све зло које се на овом простору догодило.
Пресудом Младићу у Хагу ће бити одсвиран крај једној од тамнијих страница свјетске историје.
А народи и грађани у БиХ ће и даље остати препуштени сами себи. Јер, превише је овдје крви проливено, исувише су јаке историјске копче које нас по злу упућују једне на друге да би наше муке могле да буду ријешене пресудама некаквог квазисуда.
Проблем је што ће то тешко допријети до Џаферовића или Комшића. Чак и кад престану еуфорија и ликовање.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
