Три карте за Бихаћ
Срби нису народ који нема емпатије према туђој муци и страдању и нема потребе наводити примјере за то из ближе или даље историје. А иста та историја их је стално учила (у ствари, пошто нису хтјели да уче стално им се понављала) да нож у леђа најчешће забоде онај коме су безрезервно помогли када му је било најтеже.
И коначно послије силног понављања исте историјске лекције чини се да су одлучили да једном пробају нешто потпуно другачије - да буду на страни јачег, односно да емпатију за људе у несрећи мало оставе по страни. Додуше, чини се да је и то одлучио само бољи дио српског народа, односно Срби с ове стране Дрине јер је власт у матици заузела потпуно другачији курс о том питању. Погађате, наравно да је ријеч о мигрантској кризи, односно хиљадама и десетинама хиљада “несрећника” који су похрлили у Европску унију, а на путу су им се нашле Србија и Република Српска.
Власт у Србији је, дакле, одлучила да покаже традиционално српско гостопримство, док у Српској нису баш раширили руке према мигрантима. И нико не треба да им замјери на томе јер су још свјежа сјећања на сународнике већине садашњих миграната који су прије двије и по деценије боравили на овим просторима, а препознатљиви су били по кратким ногавицама, дугачким брадама и камама у зубима.
Али, не би лаковјерним Србима ни то био проблем да пруже гостопримство мигрантима да је ријеч заиста о онима који су побјегли од ратних страхота и којима је помоћ заиста потребна. Међутим, када се испоставило да готово нико од “несрећника” који су из Пакистана, Ирана, Сирије, Авганистана или Ирака стигли до БиХ не посједује лична документа, да се сви одазивају на Ахмед и да су сви рођени 1. јануара, полако је постајало јасно да се иза мигрантске кризе не крију тежња и чежња за бољим животом, већ неки други за сада неразговјетни и недокучиви мотиви.
А када је постало јасно да их власти у Сарајеву, које нису криле симпатије према онима са кратким ногавицама и дугачким брадама, њихове сународнике, а сигурно и потомке, свјесно шаљу возом у Бањалуку, умјесто у Бихаћ, са јасном намјером да кризу колико-толико преселе у РС, чинило се да ће да пукне пред очима и највећим алтруистима међу Србима.
На несрећу, има оних којима и даље нису немиле сцене хрватских полицајаца и граничара који бруталном силом враћају мигранте са своје границе, колико су им спорне поруке из МУП-а Српске да ће мигрантима омогућити да што прије пређу преко територије РС, али без задржавања.
Елем, ништа спорно нити нехумано нема у таквом понашању полиције РС, али је зато и спорно и нехумано када на жељезничкој станици у Сарајеву мигрантима не дозвољавате да узму три карте за Бихаћ. А глумите хуманост!
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
