Трбухом за крухом
Вјерујем да се свако бар једном запита колико пословних прилика има просјечан човјек. Док смо млади, сигурно је да ће наш одговор бити много, цијели живот је пред нама, цијели свијет под нашим ногама. Када уђемо у средње доба, одговор можда гласи - њих неколико, а када зађемо у позније године, онда се избор сужава или, боље речено, нема много избора.
Већ годинама у нашој земљи, али и региону, тешко је наћи посао. Тешко је чак и у оним доста развијенијим земљама, у којима је такође радних мјеста мало, а незапослених много.
Људи су принуђени да се сналазе како знају и умију. Принуђени су да иду трбухом за крухом.
Све више је и становника РС и БиХ који не бирају начин да дођу до запослења. И млади и стари.
Када им досади дугогодишње чекање на бироима за запошљавање или неки мизеран и слабо плаћен посао, спремни су да спакују кофере и оду.
Тако је у посљедње вријеме све популарније "гуглање" за радним мјестом.
У мору тих огласа за посао у некој од далеких и егзотичних земаља може се наћи све и свашта. Од конобара и собарице на бродовима и крузерима, па до ловца на крабе. Зарада која се нуди је добра, и то је оно што је многима приоритет.
Да ли треба осудити или похвалити одлуку да се крене у такав поход? Обоје.
За похвалу је то што људи имају жељу да раде, што су спремни да због рада, ако треба, напусте и своје домове и прегазе хиљаде миља како би прехранили себе и своју породицу. За осуду је, ипак, то што не могу сви у матичној земљи да зарађују.
Ипак, ту је много фактора и разлога који се годинама покушавају спријечити, излијечити и залијечити.
Доста је улагања у нова радна мјеста, доста је планова и пројеката. Ради се на томе да буде радних мјеста. Али, многи немају времена, а ни услова да чекају да тај "посао" буде завршен.
Нису од оних који само сједе и кукају како нема посла, како не могу и немају гдје да зараде. Храбро. Њима треба одати признање. И ми, а и они који их негдје тамо дочекају у бијелом свијету…
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
