Тражење несталих
Тражење несталих лица у БиХ већ годинама је прича без епилога. Нажалост, та прича предуго траје.
Тако више од 15 година од краја рата многе српске породице и даље трагају за својим најмилијим, за њиховим костима, надајући се да ће доживјети дан када ће чланове своје породице достојно сахранити под пуним именом и презименом.
Поражавајућу ситуацију најбоље описују подаци који кажу да је у посљедње три године, откако је Институт за нестала лица БиХ добио зелено свјетло да координише процесом тражења несталих, идентификовано укупно 3.075 несталих лица, од чега свега 75 Срба.
A тражи се још много несталих, а агонија несрећних породица продужава.
Институт ће тако, умјесто да за коју годину каже да су пронађени скоро сви нестали, сигурно моћи да се похвали само чињеницом да је успорио процес тражења несталих и њихову идентификацију, нарочито када је ријеч о српским породицама, које годинама траже и оплакују синове, очеве, браћу, мајке...
Моћи ће да се похвали да им је додатно загорчавао живот из дана у дан и сваки пут све више и више.
И како да српске породице буде задовољне? Како да се икада из њихових уста чује "Институт ради добро"? Нажалост, само могу да непрестано указују и упозоравају управо на његов нерад који, може се отворено рећи, поново губи оне који су већ изгубљени. Оне за којима се трага.
Чак и када се открију масовне гробнице, за које се зна да се у њима налазе кости Срба, породицама се убија нада, а агонија продужава. Тако је обустављена ексхумација и идентификација српских жртава на Озрену, које остају да под ведрим небом чекају истину и правду, која, иако касни, увијек стиже. Тужилаштво БиХ је дало одобрење да се тај посао обави, али је све потом стопирано. Зашто? Нико не даје право објашњење.
У БиХ је одавно требало да се научи лекција, која каже да су жртве - жртве, без обзира на њихову националност. Aли, нажалост, многи ту лекцију још нису научили... И тога треба да се стиде.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
