Тражење несталих

Од тада, успјех на свим лично-интересним пољима имали су само припадници ICMP-а. Умјесто успјеха у области идентификација, директорка те самопрозвано-међународне комисије за тражење несталих Кетрин Бомбергер направила је каријеру у Хашком трибуналу и представила се као планетарни експерт за тражење несталих. Предсједавајући ICMP-а Томас Милер располагао је десетинама милиона марака страних донација који, засигурно, нису утрошени за тражење несталих Срба.  

Та комисија од себе је у БиХ направила толико битан фактор да сада управља радом Института за нестала лица БиХ иако у његово постојање и функционисање не улаже ни једну једину марку.

Тако је, из визуре ICMP-ових представника, од потписивања декларације о несталим лицима постигнут знатан успјех.

У стварности, још се трага за 1.670 несталих Срба, нестали Бошњаци су приоритет и те комисије и Института за тражење несталих, а ICMP ниједној од домаћих институција не одговара за оно што ради. Та организација је основана без икакве законске подлоге, док су скоро свих 100 запослених у тој комисији припадници бошњачког народа.

ICMP је као невладина организација у БиХ ушао на мала врата и све вријеме, као и данас, потпуно контролише процес тражења несталих, па је крајње вријеме да поднесе рачуне о томе шта је радио. При томе, никога у тој институцији не узбуђује чињеница да су у посљедњих седам година пронађени посмртни остаци само 250 несталих Срба.

Организације породица несталих из Српске зато би свакако требало да од Предсједништва БиХ затраже одговоре на питање шта је урађено у области тражења несталих. На то питање требало би да одговори Бакир Изетбеговић, као и на оно зашто је, и поред противљења Небојше Радмановића и мимо усаглашеног става Предсједништва, ипак потписао декларацију која је остала мртво слово на папиру.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.