Тихе убице
Више од двије и по деценије протекло је од завршетка рата, а мине у БиХ нажалост и даље односе људске животе. Средином ове седмице на подручју Лукавца заостала експлозивна направа убила је мушкарца чије је тијело пронађено у кругу минског поља.
Иако је у деминирање спискане стотине милиона марака, које су обезбиједили углавном страни донатори, мине и даље пуне ступце црне хронике. Тихе убице према евидентираним подацима, у БиХ су послије рата однијеле 620 живота, а укупно је страдало 1.770 особа, од којих су неки остали трајни инвалиди. Сви ти животи могли су бити сачувани да се одговорније приступило проблему, али није због чега нам је стварност црна да црња не може бити. О томе свједочи и податак да се заостале мине у БиХ простиру на 922,37 квадратних километара иако је од рата прошло 27 година. Убојита средства представљају стварну опасност по безбједност око 517.000 грађана БиХ, што је запрепашћујућа бројка. Пола милиона људи устаје и лијеже са мишљу да би у непосредној близини свог дома могли нагазити на мину и остати без ноге, руке или у најгорем случају живота.
Умјесто табли добродошлице, у појединим локалним заједницама у РС и ФБиХ неријетко нас дочекају оне са костурским главама и натписом “пази мине”, а судећи према ријечима актера из процеса деминирања проћи ће још низ година прије него што БиХ буде очишћена од ове опасне ратне заоставштине.
Као главни разлог спорог деминирања константно се наводи беспарица иако су стране организације у БиХ упумпале милионе и милионе марака да се пронађу и униште разна убојита средства.
Стиче се утисак да је основни проблем ипак нешто друго. Недостатак визије би могао бити један у низу, што је и иначе својствено за БиХ. На прсте једне руке могу се набројати пројекти за које је постојао детаљан план, јер смо шампиони у кршењу задатих рокова.
Нерационална потрошња новца, такође је један од разлога због чега су изостали очекивани резултати, а у први план дошла је и склоност корупцији, која у БиХ извире из сваког ћошка, па је тако и овдје морала умијешати прсте. Послије рата су осниване разне приватне организације које су у процесу деминирања видјеле могућност добре и брзе зараде, а резултат свега тога јесте огроман безбједносни проблем са којим ћемо се суочавати ко зна до кад.
Мина не бира да ли је неко Србин, Хрват или Бошњак, дијете, мушкарац или жена, она је направљена да убије, откине руку, ногу, стопало и трајно унесрећи човјека. Због ових чињеница надлежни у БиХ морају озбиљније схватити проблем деминирања, ангажовати већи број људи и кроз уштеде изнаћи новац за трајно отклањање мина. Превише жртава је однио рат, крајње је вријеме да се престане гинути у миру.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
