Тежина срца
Захваљујући, прије свега, личном ентузијазму младог бањалучког историчара Николе Борковића свјетлост дана угледала је књига под називом “Шта су скривиле” која представља до сада најобимније и најпрецизније свједочанство и прави историјски документ о смрти дванаесторо новорођенчади у Бањалуци у мају и јуну 1992. године, односно о 12 бањалучких “звјездица”.
Аутор ове књиге-документа у вријеме када су у бањалучком Клиничком центру због недостатака кисеоника умирале бебе имао је свега девет година. По сопственом признању, био је дјечачић који се не сјећа вијести о хуманитарној кризи из тог периода и коме је било најважније да му отац или неки други војник по повратку са ратишта поклони метак. Када је ријеч о трагедији и страдању беба, највећи утисак на њега оставила је пјесма “Дванаест звјездица” на чије тактове и стихове се и данас најежи и која му је представљала својеврстан подстрек да се упусти у и те како озбиљан посао писања књиге.
Бањалучки музичар и композитор Момо Никић признао је да је та његова пјесма уз коју би и камен пустио сузе настала у једном даху и у немогућим условима, али да је поносан што је и до дана данашњег остала споменик на 12 бањалучких беба.
Поред пјесме чији значај не блиједи, али која никада није имала публицитет какав заслужује и Борковићеве књиге која тек треба да заузме мјесто које јој припада, споменик “12 звјездица” у виду фетуса који се налази у парку испред бањалучког Музеја савремених умјетности представља једини значајан споменик у Бањалуци који подсјећа на хуманитарну кризу која је погодила град на Врбасу и Републику Српску у прољеће 1992. године.
Без оптужбе на било чији рачун, али то је срамотно мало од стране Републике Српске и њених институција које, хтјеле то признати или не, тој трагедији нису поклониле ни приближно довољно пажње колико она заслужује. Руку на срце, млади бањалучки историчар признао је да његова књига не би угледала свјетлост дана да њен значај нису препознали у Републичком центру за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих. Али и то је мало.
Прича о смрти 12 бањалучких “звјездица” већ 27 година чека да се нађе на филмском платну зато што то у сваком погледу заслужује. За филм је потребан новац, а њега Република Српска нема или не да. Иако се чини да је било паметно што прије седам-осам година, када је из буџета Српске давано и за Ленија Кравица и за Брене, Цеце и Ноћи шампиона, није дат новац за филм о бањалучким бебама под називом “Тежину срца”, чије снимање су помпезно најављивали холивудски мешетари. Да су имали озбиљне намјере, не би тако лако одустали. Што не значи да филм не треба снимити.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
