Темељи

Говори ово конобарица Радица свом момку Мирсаду Халимићу, газдином сину, у серији "Сложна браћа - некст ђенерејшн" током једне полемике на тему да ли да заувијек, као на хиљаде младих, напусте БиХ или ипак остану овдје.

Радња серије, познато је, дешава се у локалу "Сложна браћа" у непознатом мјесту у БиХ, а осим што су у кафани сви "поштени глобално", кроз њу истовремено пролази и сав сјај и сва биједа овдашњег живота, све што вриједи и што не вриједи, сви народи и народности, вјере и полови, укратко све оно "редовно" у овој земљи.

И ту, у једној краткој секвенци, и "Глас Српске". "Одрећи ћу те се преко новина" стара је наша клетва, у протеклом вијеку и често коришћена у пракси.

Данас нешто рјеђе, али деси се понеки случај. Ето, у јануару ове године, баш на врата "Гласа" закуцала је госпођа која се јавно одрекла кћерке и зета. Мука је натјерала па није имала куд, него у новине. А у које друге, него у "Глас".

И то је, у ствари, суштина постојања "Гласа Српске" свих осам деценија. Кад би било каква мука спопала наш народ, знао је на која врата може да закуца, ко може да саслуша, чује, и на крају запише.

Записано је на страницама "Гласа" за ових осам деценија све важно што се десило на подручју прво Босанске Крајине, а затим и цијеле некадашње Босне и Херцеговине и Југославије, а касније и Републике Српске, региона, свијета. Кроз ове новине прошле су стотине новинара, уредника, сарадника и многих других, који, радећи у њима, нису били свјесни какво благо остављају будућим генерацијама, истраживачима и историчарима. Припремајући ово специјално издање поново смо прелистали готово комплетну архиву нашег листа и у то се увјерили.

Побједе и порази, рађања и умирања, голови и стативе, поплаве и врућине, сваки испаљени метак, свака жртва, пробијени фронт и изгубљени положај у свим ратовима током којих је "Глас" постојао, све је то остало као свједочанство о времену иза нас, а материјала је, на срећу или нажалост, било напретек.

Колико год романтике било у прелиставању пожутјелих страница из 1969. или 1993. она ишчезава пред налетом лајкова и шерова, дугмића и линкова, слике и тона, али "Глас" и даље не дозвољава да та романтика потпуно нестане.

Потребне су нам новине, чак и ако их не читате. Јер, текстом са екрана не можете обрисати прљаву столицу на трибинама каквог стадиона, нити у њега можете замотати ручак. На екрану ријетко можете сазнати да је неко умро и кад му је сахрана, а није згодан ни за прање прозора.

Ђорђе Вуковић у тексту који сам прозвао манифестом  пише да без "Гласа" Бањалука и Република Српска не могу да развију аутентичну грађанску и националну елиту и да тај посао не може да постигне ниједна телевизија, а поготово не некакви портали и друштвене мреже.

Данас је слика човјека на улици са новинама под мишком ријеткост, али и даље има оних који их купују и читају.

Они су темељ те елите. Због њих ће "Глас" бити штампан и у деценијама пред нама, не дозвољавајући да се темељи уруше.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.