Театар апсурда
У 20. вијеку настао је жанр театар апсурда с приказивањем бесмислица и противрјечности. Судећи према дешавањима у свијету, али и у БиХ, овај позоришни жанр и данас је више него присутан и популаран, штавише, толико се укоријенио у наш свакодневни живот.
Како, на примјер, објаснити, да тужилаштво једне земље, подигне и формира предмет против високог политичког званичника, јер он не поштује одлуке међународног протектора. А не поштује, јер се тај исти политичар и институције не желе одрећи права на власништво над имовином. Нешто не штима. Здраворазумски се не може објаснити. Који је смисао постојања неког ентитета, покрајине или неке регије уколико исте, у оквиру државе, не могу располагати са шумама, водама, пољопривредним земљиштем, одлучивати о инвестицијама и економском просперитету?
Шта су то доброг донијели ти разни међународни представници у БиХ, не само у посљедњих 28 година, већ и раније? Да ли се ико може сјетити нечега, осим притисака, санкција и пријетњи?! Свјесно се у први план стављају посљедице, а не узроци проблема у БиХ. Иако је дијагноза болесника јасна, самозвани доктори, надриљекари, доносе одлуке које попут рака изједају сваки смисао постојања БиХ и суживота.
Када се и могао наслутити неки политички напредак и договор, као по правилу је долазило до криза, углавном режираних са адресе ОХР-а и свесрдну подршку одређених бошњачких политичких кругова, кратковидих, који су се понашали у зависности од ситуације као директан учесник или као ватрени навијачи у утакмици коју играју комшије. Како објаснити да се у једном ентитету радују када буде кажњен неко из другог? Зар је нормално позивати ОХР да смијени легитимног представника једног народа. Па то ни Бајден није урадио у случају Русије и Путина, иако је познато шта он њему мисли.
Све ово, нажалост, прелази и границе апсурда. Није више ни трагикомично. Да би се схватило вјероватно би требало да се спроведе једна дубља психоанализа. Све ово некако неодољиво подсјећа на неки ранији период када су овим просторима владали Аустроугари. Српски фактор је тада био непожељан за Беч. Паралеле се могу повући и са неким ранијим колонизаторским временима. Индија се 90 година борила да се отргне од британске империје. Тај покрет је трајао пуних 90 година, све до 1947. Тада су колонизатори кажњавали све оне који се усуде да дигну главу. Тада су бичевали и затварали дисиденте. И данас се дижу неке нове оптужнице, а бич је замијењен санкцијама. Иако се ти који их уводе куну како су оне усмјерене на само политичке појединце, посљедњи случај обуставе финансирања четири велика инфраструктурна пројекта у Српској то демантује.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
