Свјетски, а наши
Службеници у Српској су међу најбољима на свијету. Бар тако кажу оцјене које им дају њихови надређени. Те оцјене су из једног полугодишта у друго све боље. По свему судећи, могу да им завиде ћаци, студенти, јер четворки и петица, односно десетки имају пун “индекс”.
Напредујемо ли, напредујемо на том пољу. Нема сумње да ћемо и даље ићи узлазном путањом када је ријеч о вредновању рада службеника, јер се мало шта мијења у републичким органима управе.
Реформа јавне управе је у ћорсокаку одавно, више је нико и не спомиње. Покоји закон који се најави на том пољу, добије чак и радну верзију, па онда се мјесецима кисели у фиокама министара. Бар тако је са новим законом о државним службеницима који је завршен још у октобру прошле године, али још није стављен на дневни ред и усвајање пред министре. Нема даље, баш су ажурни, брзи и ефикасни. Да није жалосно, било би смијешно.
Добри су нама службеници, ако погледамо како су брзи и ефикасни они који говоре о реформи јавне управе, кроје законе и доносе акте. Они су им, вјероватно, примјер за залагање и ефикасност. Само обећавају и говоре, а ништа не раде. И када ураде, онда тај акт гурну у фиоку да скупља прашину.
Можда је управо тај примјер надређених разлог силних четворки и петица у “индексима” службеника. Јер шта они да раде, ако му његов надређени министар, шеф, или ко зна још све са неке позиције и не даје радне задатке. Чека у канцеларији за рачунаром, шалтером или у неком ћошку институције да истекне осмосатно вријеме да иде кући.
Јавна је и тајна да се статус службеника годинама у домаћих нам институцијама стицао путем политичке припадности или родбинским везама. Можда је сада та ситуација мало и тенула због недостатка кадра. Али нека, бар нешто, можда посао и добију они који су се за то школовали, па нам крене набоље.
Због таке праксе запошљавања шеф приликом оцјењивања радника мора у обзир сигурно узети и то “чији је” и “од кога”. Па шта ће, ако му да јединицу, онда би могао да му се замјери па да и остане без шефовске позиције. Мали је број оних који имају храброст за то. Јер ко би се у овој кризи која хара замјерио неком министру, лидеру политичке странке или нечијој кући? Може, али онда мора да пакује кофере и иде за Њемачку.
То се види и из примјера оних који су у другом полугодишту прошле године добили оцјену “не задовољава”, односно јединицу. Свега њих троје. Чисто сумњам да су они на та мјеста дошли преко политичких и родбинских веза.
Ријетки су они грађани и могу се избројити на прсте једне руке који су се сусрели са љубазним службеницима, јер нажалост, већина њих долазећи на те позиције мисле да су што би наш народ рекао “богом дани” и изнад свих и сваког. Наравно, част изузецима, а они су, нажалост, ријетки.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
