Сви некуд одоше

Кадра нема у прерађивачкој индустрији, угоститељству, пољопривреди, трговини, грађевинском сектору... што озбиљно ограничава развој домаће привреде. Али није да то баш некога претјерано брине. 

Послодавци јесу донекле подигли плате, али не да би помогли радницима. То није њихов примарни циљ, није био никада па ни сада када су сви отишли. За растом плата у Српској посеже се искључиво како би се спријечио преостали кадар да оде, а крајњи циљ је да се заштити интерес фирми и других приватних бизниса. 

Сва остала радничка права послодавци су наставили увелико да крше по устаљеном шаблону који примјењују већ неколико деценија и од којег не намјеравају да одступе. Топли оброк мало ко исплаћује, баш као што су ријетки и они који плате не дају у ковертама. Не поштују се ни права радника о питању годишњих одмора, услова рада, заштите на радном мјесту и слично. То само по себи довољно говори да послодавци и не маре толико за ситуацију која их је задесила.

Нажалост, ништа другачије није ни са државом, која се упорно прави и глува и слијепа на све марифетлуке пословне заједнице. У супротном би казнила оне који крше закон или креирала нова рјешења која ригорозније штите запослене, односно учинила све да спријечи људе да оду. 

Немар и једних и других увелико је дошао на наплату и властодршцима. Све чешће се чује да се са мањком кадра суочавају и државне институције, које полако али сигурно престају бити рај за незапослене, изузев ухљеба који немају знање, вјештине и компетенције да пливају у приватном сектору.

На конкурсе школа некада се пријављивала чета наставника, данас један или ниједан. Факултети не могу задржати студенте на позицијама асистената, баш као ни здравствене установе љекаре. Са недостатком потребног броја љекара, али и одгајатеља сусреће се и Завод за извршење кривичних санкција, притвора и других мјера БиХ, чувени “Алкатраз”.  

То ће се, по свему судећи, прелити ускоро на већину установа и институција јер народ и даље незаустављиво одлази. У потрази за срећом и парчетом раја на земљи остављају куће, станове, изграђене каријере, успомене, гробове предака. Радници полако, али сигурно испаравају, а тјеши донекле што то није случај само код нас. 

Ових дана чујемо да кадра нема ни на Јадрану, па се они који хоће да раде плаћају сувим златом. Мањка људи дуж цијеле Хрватске, Србије, Словеније. Чак и обећана Њемачка потражује стручњаке у свим занимањима. 

Сви знају  да људи нема, али нико да се запита зашто и докле се овако може. Спас се тражи у људству у Азији, али да ли се мијешање дијаметрално супротних култура уопште може назвати спасом?

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.