Све по закону

Жарко Марковић
Foto: Г.С.

Коначно смо добили прилику да и унутар Републике Српске видимо, прочитамо и чујемо једну солидну полемику која се тиче искључиво наших унутрашњих ствари.

Идеја да, ничим изазван, Дан Републике буде помјерен са 9. јануара на 15. фебруар открила је широк спектар мишљења за и против и довела до тога да за неколико дана ствари о овом питању у одређеној мјери, засада не и потпуно, ретерирају у смјеру који наговјештава да се, ипак, ништа неће промијенити.

Да ли је у питању био пробни балон, неспретна изјава или тестирање пулса народа данас, није и превише битно. 

Битније је то што је ова расправа показала да, уз доминацију ћутолога и климоглаваца, овдје постоји довољно демократског капацитета или, прецизније, људи који су спремни да аргументовано укажу како можда није све што се форсира у доминантном наративу увијек најисправније.

Какофонију су произвели они којима је та прича, у суштини, најмање важна. Такви су препознали прилику да ударе на Милорада Додика цијенећи да им се сада неочекивано указала шанса да га уздрмају пред изборе. 

Ко на тај начин доживљава политику, углавном исте те изборе и губи. 

Дан Републике не може бити предизборна прича, нити конкретна ситуација може бити сужена само на Додика колико год он био симбол владајуће гарнитуре у Републици. Девети јануар је питање идентитета, настанка и опстанка, а не тема за побједу на изборима у Требињу или Лопарама. 

Овдје је много важније што су се огласили они којима су избори небитни, који не функционишу на дневнополитичкој бази и не гледају на живот кроз страначку призму. Међу њима и интелектуалци, и новинари, и борци, и инвалиди, и ветерани. 

Неки од њих и на друштвеним мрежама. Ето, нека корист и од тог канала.

Закон је јачи од сваке декларације, па макар она била донесена и на Свесрпском сабору и на то је јуче, сасвим логично, указао и премијер Вишковић, а исто је урадио и сам Додик прексиноћ на РТРС-у. 

Оно што још остаје као питање без одговора је зашто је та тема уопште морала да буде потегнута уочи скупа који ће, без икакве ограде, бити нека врста прекретнице у, како унутарсрпским односима, тако и релацијама између Срба и комшијских народа на овом простору. Због једног, осталих 48 закључака усвојених на Сабору пало је у други план. Неоправдано.

Јер да није неважно, не би се дигли ни Елмедин Конаковић, ни америчка амбасада, ни остале дежурне сарајевске хорде зла. Унутрашње полемике добре су за демократизацију Републике Српске, али ове хорде уживају када се ми “кољемо” између себе. 

Нема потребе давати им месо.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана