Све је било узалуд
Узалуд резолуција, лобирање, забадање прстију у очи и сва фртутма у Њујорку. Узалуд 84 гласа за, узалуд и тврдње да је усвајање тог акта “цивилизацијски чин”, узалуд хајка против свих који су се успротивили ишчашеном тумачењу историје. УЕФА није дозволила фудбалерима Сарајева да носе “сребренички цвијет” на дресовима на утакмици преткола Лиге конференција јер је то протумачено као политичка порука.
Као што је било парадоксално да представник Никарагве током расправе у Генералној скупштини УН о резолуцији о Сребреници боље резонује ситуацију у БиХ него политичари из Сарајева, парадокс је и да један логичан потез УЕФА која је алергична на политичке поруке на фудбалским утакмицама потврди оно што из Београда и Бањалуке трубе мјесецима - сва прича у вези са том фамозном резолуцијом нити је била “цивилизацијски чин” нити било шта друго, осим политика.
Обраћање Дениса Бећировића у Поточарима логичан је слијед исте те приче. Политичарима у Сарајеву Сребреница одавно није мјесто одавања почасти жртвама него полигон за пласирање све гнуснијих политичких памфлета. У налету класичне србофобије успио је бошњачки члан Предсједништва искористити комеморацију за уношење додатне дозе тензија, неповјерења и рушења вјере да је било каква прича о суживоту у овој земљи могућа.
И опет парадоксално је да својим понашањем, потезима, изјавама, на рушењу БиХ раде они који су у њу највише заклињу, они којима су уста пуна њене независности и суверенитета и они који, кад год им нешто није по вољи, прво трче у ОХР и западне амбасаде, а онда бљују ватру не помишљајући да покушају разговарати са онима који су им, по њима силом прилика, становници заједничке државе.
И не постоји шанса да се то икада више промијени.
Ако је крајем прве и почетком друге деценије овог вијека постојала назнака да ће неке ствари да се промијене, ако су политичари, медији, интелектуалци, бар наизглед, почели да уважавају оног другог, његово страдање, муку, патњу, ако се дошло до степена када се, бар стидљиво, гледа и у своје двориште, све је отишло до ђавола у времену око 20. годишњице сребреничких догађаја. Од те 2015. до данас ситуација је све гора и гора, у Сарајеву апсолутно не постоји интелектуална и политичка снага која није искључива, а онда је жесток одговор из Бањалуке потпуно логичан.
Не, ову земљу неће ојачати будалаштине попут оне да неко у Бањалуци или Београду сања “велику Србију”. Можда може ојачати Бећировићеву позицију у федералном бирачком тијелу, а на њему је да кроз годину, двије или деценију каже да ли је вриједило. Мале су шансе да ће и тада признати да није.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
