Сујета, очај и лицемјерје

Александар Стојановић

Не улазећи у такозване “теорије завјере” и не преиспитујући крајњи циљ епидемије, односно да ли је она пуштена из лабораторије или је настала као резултат мутације неког шишмиша који је продат као деликатес на пијаци у Вухану, чињеница је да је пандемија вируса корона данас више геополитичко него што је икад била здравствено питање.

Треба бити начисто и одмах рећи да вирус недвосмислено постоји и да су свједоци десетине хиљада преминулих, а исувише смо мали да бисмо сада причали како је сам вирус настао. Међутим, из позиције земаља који контролишу економске, политичке и друге свјетске токове, то уопште није важно, јер оне никада немају времена за емпатију и топле људске приче, а сваку кризу користе како би заузеле што бољу позицију у шаховској игри геополитике.

Тако, ако ћемо оставити по страни све факторе који се тичу здравља, можемо да видимо да је ова пандемија на сцену вратила играче попут Велике Британије, а показала и огољела све слабости, недостатке и лицемјерство Европске уније. Да је прича о солидарности, људским правима, једнакости великих и малих само продавање магле причали су и раније, то је био кључни аргумент евроскептика и противника заједничке уније европских земаља. Али, највеће земље никада се нису нашле у тако великој кризи да би занемариле друге чланице, па иако су поједине државе, попут Грчке, довели до руба егзистенције, давали су им одређене мрвице које би послужиле као аргумент да су ипак једнаки некоме попут Њемачке и да се њих нешто тобоже пита у тој заједници.

Док је вирус био још далеко, у Кини, кренуле су да излазе прве слабости у виду несналажења како поступати у случају да вирус, ипак, успије прећи толики пут и појави се у некој од земаља чланица. Данас, годину дана касније, свједоци смо да тај страх није био због тога што ће се заразити стотине хиљада, него зато што су сви били свјесни да ЕУ нема механизам који би добро функционисао у кризи попут ове. Просто, фондови и огромне количине новца нису били довољни, јер се криза није огледала у материји, него у људским животима и невидљивом непријатељу који не може да се побиједи уплатом неколико милијарди у буџет неке државе.

Уласком у март 2020. године иза оне прокламоване једнакости обрисана је тачка и стављен зарез, уз оно чувено “али”. Тако је “рачунајте на нас” постало “рачунајте на нас, али кад се ми изборимо са својим проблемима”. Порушене баријере су поново подигнуте, а отворене границе опет затворене. Ипак, мазохизам појединих лидера није дао да призна да брод тоне, па су очајнички покушавали да поправе утисак, а сваки нови потез кризу је само продубљивао. То је довело дотле да су лидери Уније покушали себе и друге да убиједе да највећи проблем није катастрофална економска криза или висока смртност, него руска и кинеска вакцина.

Тиме је Унија својим чланицама и кандидатима поручила да је боље умријети и не путовати, него да вас Руси и Кинези лијече. Тако су нове европске вриједности постали сујета, очај и лицемјерје.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана