Струја, гас и Марфи
Свијет се суочава са енергетском кризом, која би, прије свега, могла изазвати невиђени хаос у Европи. Због геополитичких игара моћника, гас је постао попут злата. Тражи се кап, односно који кубик више овог енергента, да би се некако прегурала ова зима.
И у овом случају потврђен је један од Марфијевих закона да једна невоља не иде без друге. И тако у недоглед. Ситуација постаје комплекснија ако се зна да су многе земље у међувремену, а држећи се “зелене агенде” и транзицији са “прљавих” на чисте обновљиве изворе енергије, дошле до пада производње струје, а што је опет због зиме и повећане потражње винуло у небо и цијене струје на свјетским берзама, али и у самим европским државама. Све то се одразило и на пословање и трошкове привреде, али и на свакодневне трошкове домаћинстава и рачуне од којих се добија несносна и већ помало хронична мигрена.
Шта можемо научити из ове актуелне приче? Као прво да у тим свим геополитчким играма “монопола” углавном страдају они у које се куну ти исти. Економија и грађани. Због тих НАТО колонизаторских игара које су покренули у Вашингтону, а којима су се прикључили и бриселски чиновници те Зелени глобалисти из Њемачке, утисак је како Европи пријети нови и још црњи сценарио наредне године, а поготово због покушаја саботаже стратешког гасовода “Сјеверни ток 2”.
Дуго се покушавао политички и административно оспорити и минирати и гасовод “Турски ток”. Циљ је био, баш као и сада, да се спријечи “улазак” Русије на европско тржиште енергената те наводно спријечи руски малигни утицај. И све ово се ради по сваку цијену. То што Русија има алтернативу у Кини, никога не брине. А требало би.
На примјеру Србије, оштро критиковане због уласка у аранжман са руском компанијом “Гаспром”, најбоље се показало која је политика била исправнија. То је реалност, а не демагагогија, како је неки покушавају представити. И то је најбољи аспирин за евентуалне енергетске главобоље.
Још једном се показало да земље које на вријеме покушавају обезбиједити енергетску стабилност неће имати проблема са којима се Европа данас суочава, али ће и због те чињенице бити најбољи “мамац” за иностране инвеститоре због нижих трошкова производње. Том линијом покушава ићи и Република Српска, која је на добром путу да ускоро постане дио пројекта “Турски ток”.
С друге стране, уколико се ствари не буду брзо рјешавале, јасно је да ће ФБиХ, која се већ сада налази на прагу енергетског дефицита, разапета између еколошког активизма и енергетског интервенционизма из ЕУ, бити присиљена да увози струју и тресе се од “руске зиме”.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
