Стратегија нерада
Двије деценије од завршетка рата и готово деценију након усвајања Стратегије за процесуирање предмета ратних злочина у БиХ, може се само констатовати да рокови нису испуњени и да је овај документ, у који су сви полагали наду, остао само мртво слово на папиру.
Најтежи предмети ратних злочина требало је, према Стратегији, да буду ријешени још до краја 2015. године. Осим тога да задаћа није испуњена ни данас, не може се констатовати ништа друго.
Јер, и данас је неспорна чињеница да у правосудним институцијама на нивоу БиХ има на стотине најтежих предмета ратних злочина који нису уопште узети у рад и на којима се хитно треба радити како за пар година не бисмо наново констатовали да ништа није урађено.
Да апсурд буде већи, након неуспјеле Стратегије није усвојена нова, а на том пољу је само формирана нова радна група која ће сачинити нови документ, одредити смјернице, задатке и утврдити нове рокове.
Породице српских жртава су већ одавно изгубиле стрпљење и наду јер су међу предметима на које годинама пада прашина углавном они у којима су жртве српске националности.
На оптуженичкој клупи ни двије деценије након рата нису се нашли ни Атиф Дудаковић, ни сви они који су криви за злочине у Добровољачкој улици и у Тузланској колони, многобројним логорима по Сарајеву и на стотине других логора гдје су злостављани и убијани Срби.
У земљи у којој правосудне институције само траже да се рок за завршетак посла продужи, а да нико не одговара за то што посао није урађен у задатом року и на квалитетан начин, не може се очекивати да правда буде задовољена и да одговорни буду кажњени.
Није стога чудо што породице жртава из дана у дан понављају да се у миру у овој земљи чини нови злочин над онима који су на најзвјерскији начин побијени.
Никаква стратегија не може амнестирати нерад правосудних институција, нити утјешити оне који годинама вапе за правдом.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
