Страначки службеници
БиХ је специфична земља по многим ставкама, а само једна у том низу је величина административног апарата и број особа чије су радне књижице и разни уговори о дјелу похрањени у некој од силних институција на том нивоу власти.
Иако БиХ важи (и јесте) као сиромашна земља, бројке о укупним износима који годишње иду за плате и ко зна какве накнаде службеника и осталих запослених потпуно демантују статус у којем се она налази.
Сваке године на лична примања запослених одлази више од 600 милиона КМ, односно више од половине укупног буџета. На томе би могле да нам "позавиде" многе далеко развијеније и веће државе у региону и шире, посебно ако се узме у обзир да БиХ важи за једну малу балканску земљу.
Посљедњи подаци показују да ће силна обећања о смањењу броја запослених и уопште јавне потрошње остати само пуста обећања јер број којекаквих савјетника расте сваког мјесеца. Просто је немогуће не запитати се шта сви они раде, кога све и за шта савјетују кад ова земља не миче с мјеста? Наравно, част изузецима, који су школовани и стручни да раде послове за које су ангажовани, али шта је са осталима. Да ли је могуће да за истакнуте страначке активисте има мјеста гдје год пожеле и у било којој институцији?
Како се радна мјеста тако лако не отварају у реалном сектору, који све мање може да издржава на својим леђима терет који се зове јавни сектор? Како тако лако посао не могу добити ни они који мјесецима, годинама чекају било какву информацију са бироа, а да то није обавјештење о потреби новог јављања?
Хиљаду је таквих и сличних питања, а одговора ни на видику. Само се из дана у дан види да је све дужа листа оних који су дошли на државне јасле.
Неки од њих су и одговорили задатку који им је дат, и такви треба да имају пристојну плату, али је чињеница да је велики број на платном списку само јер су добри са руководиоцима и умјесто дипломе имају чланску карту.
Таквим приступом ова земља неће далеко догурати. Све иде у том правцу, а томе најбоље свједочи број људи, првенствено младих, који пакују кофере и напуштају родне груде, знајући да је администрација пренатрпана, а плате у реалном сектору равне преживљању.
Да у БиХ има потребне воље одавно би била повучена црта, угашене непотребне институције, а у осталима запослени они који знају и хоће да раде посао из описа радног мјеста. Тиме би више новца било и за развој привреде, али, нажалост, ту смо гдје смо. Само је питање до када.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
