Страдање Срба у Бањалучкој бискупији

Александар Радета

У посљедње вријеме учестали су иступи бањалучког бискупа Фрање Комарице о тешком стању Хрвата у Републици Српској а поготово у Бањалучкој бискупији и како се врши геноцид над Хрватима у његовој бискупији. За бискупа Комарицу крива је Српска што се Хрвати не враћају у Бањалуку и друге градове који су у саставу РС.

Бањалучкој бискупији припадају општине у РС (Бањалука, Челинац, Лакташи, Градишка, Мркоњић Град, Козарска Дубица, Костајница, Нови Град, Приједор, Котор Варош, Прњавор и Оштра Лука) и општине у ФБиХ (Бихаћ, Дрвар, Сански Мост, Јајце, Кључ, Босанско Грахово, Гламоч и Ливно). Ни у једној својој реченици не говори о страдању других у његовој бискупији. Такође не спомиње да је послије овог рата враћена сва имовина Хрватима у Српској и да имају сва грађанска и остала права као конститутивни народ. У кантонима са хрватском већином у другом дијелу његове бискупије Срби, иако су и поред геноцида који су преживјели од стране такозване Независне државе Хрватске немају право на свој језик и писмо што "малобројни" Хрвати у Бањалуци и РС имају. Треба рећи да највише Хрвата посљедњих година одлази из Ливна гдје је хрватска власт, а можда су и за то криви Срби који су скоро сви протјерани у протеклом рату. Србима и у Гламочу, Грахову и Дрвару није обновљена имовина порушена од стране регуларне војске сусједне Хрватске потпомогнуте од стране Хрвата из његове (наше) бискупије. За Комарицу, највећи је проблем што општинске власти у Дрвару не дозвољавају католичкој цркви да изгради цркву у центру Дрвара у којем је по попису становништва из 1991. године било 0,20 одсто Хрвата.

Сада, почетком фебруара, обиљежавају се годишњице геноцида над Србима у Бањалуци и околним селима. Комарица ни у једном свом наступу не говори да га је читаво вријеме протеклог рата чувала Војна полиција Војске РС (што је добро и похвално) за разлику од бањалучког владике у Другом свјетском рату, Платона кога су одмах на почетку 1941. године убиле хрватске власти у Бањалуци. На читавом простору Бањалучке бискупије у периоду 1941-42. године вршен је геноцид, прогон, исељавање и покрштавање шизматика (Срба). Да се ради о планском уништавању Срба, а не појединачним злодјелима, говори то да су Срби убијани од Бихаћа гдје их је убијено најмање 12.500, Санског Моста гдје је убијено најмање 6.500 Срба до најјужније општине у бискупији, Ливну гдје је убијено 1.700 Срба и гдје су многа села остала без читавог становништва. У Ливну, у самостану Горица фра Перић је окупљене вјернике, према познатом хуманисти Виктору Новаку такође Хрвату, позвао да кољу редом Србе и да почну прво од његове сестре која је удата за Србина а да послије дођу код њега и да ће им опростити гријехе. Тако је на основу тог позива само у селу Голињево у ливањској општини убијено све српско становништво (њих 24) а њихова тијела бачена у јаму на планини Камешница.

Сада се враћамо на Бањалуку гдје је и тада било а и сада је сједиште бискупије и гдје је циљ био да се Бањалука испразни од свог српског становништва. Масовна убиства, каква нормалан свијет није запамтио, кренула су из самостана на Петрићевцу у Бањалуци на чијем челу је био фра Сотона –Томислав Филиповић каснији управник у Јасеновцу. У току једног дана 7.2.1942. године убијено је у Дракулићу, Шарговцу, Мотикама и руднику Раковац на Петрићевцу од четири до 14 часова 2.315 Срба. Очигледнији примјер геноцида тешко је наћи. Поготово што су убијани у својим кућама сви без разлике на године. Убијање се вршило хладним оружјем да неко не би чуо пуцњаву и побјегао. Није само 7. фебруар 1942. био кобан за Србе у Бањалуци. Усташе су у селима Пискавица и Ивањска 5. и 12. 2.1942. године на кућним праговима побиле најмање 520 Срба. Повод је био минирање пруге од стране партизана између Ивањске и Пискавице. Усташе и хрватске власти су искористиле прилику и редом ишле од куће до куће и убијале српско становништво. Они који су преостали били су предмет офанзиве на Козари у љето 1942. када је покушано да се простор Козаре "очисти" од Срба. Врхунац болесне мржње и заслијепљености најбоље показује убијање српске дјеце у школи у Шарговцу. Када су њихове породице убијане по селима Дракулић, Шарговац и Мотике, дјеца која су дошла у школу прије тог покоља су изведена из школских клупа (њих 53) и сви су побијени. У школским књигама код свих је уписано да су умрли 7.2.1942. године. Табла са њиховим именима која се налази на школи у Шарговцу требало би да опомиње и да побуди свијест о злочинима који се заборављају и негирају а након извјесног времена и понављају. Сви скупа требало би да се придржавамо ријечи почившег патријарха Павла: "БУДИМО ЉУДИ".

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана