Шта нам се ово дешава?
“Био је миран и повучен, психички лабилна особа.” У данима након масакра у Санском Мосту, ова и сличне оцјене психичког стања троструког убице мало коме могу ишта да значе. Најмање породицама убијених који су, ни криви ни дужни и не појмећи да је то уопште могуће, на радном мјесту изгубили животе. И то у образовној установи која би, по било којој логици ствари која вам падне на памет, морала и требала бити најбезбједније мјесто на свијету.
Не само за дјецу, већ и за родитеље, педагоге, психологе, чистачице, просвјетне раднике, али и све остале које из овог или оног разлога ту пут наведе. Овоседмични злочин несумњиво је потресао регион, подсјетио нас и ишчупао из колективне свијести страхове проузроковане масакром у београдској Основној школи “Владислав Рибинкар”.
Након ових догађаја дефинитивно више ништа неће бити исто и не може да буде.
Нешто мора да се промијени системски како би се спријечиле сличне трагедије, али и превентивно јер нам кост у грлу не дозвољава да наглас изговоримо највећу могућу стрепњу: “Како послати дјецу у школу након овога?” безбједност у школама мора да се подигне на већи ниво. Да ли ће се то остварити кроз увођење детектора метала на улазима, веће присуство полиције, едукацију особља или чешће излете запослених код психолога, на крају није ни важно.
Домаров осветнички поход треба да буде црвена линија након које ћемо сви заједно прихватити несумњиву истину, масовне пуцњаве у школама постале су и наша реалност. Да ли треба да се статистика повећа на још неколико па да то коначно схватимо? “Ако посматрамо чињенице о досадашњим злочинима овог типа, можемо закључити да се већина њих одиграла у развијеним и богатим земљама Запада”, то је 2007. године говорио професор психологије на оксфордском Универзитету др Оливер Бредик.
Међутим, том приликом је и додао: “С друге стране, највише сличних злочина догодило се у САД, у земљи са много и лако доступног оружја, што је случај и на постконфликтним просторима, попут земаља бивше СФРЈ. Зато је веома тешко прецизније одредити степен ризика за неко подручје или државу”. Бинго! Човјек нас је на могућа масовна убиства у нашим школама упозоравао још прије 17 година.
Чак и ова подсјећања на инертност надлежних и својеврсну лежерност друштва на помен трагедија у тамо неком далеком свијету, постају бесмислена. Животи се, на крају, не могу вратити. Ни у Београду, ни у Санском Мосту. Присебност и одлучност могу, а то је оно што јавност тражи и ишчекује у најкраћем могућем року, јер нова школска година само што није почела.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
