Срушена очекивања
О Институту за нестала лица БиХ и његовом (не)раду приче се причају већ годинама, а број незадовољних расте како дани одмичу јер многи, посебно из Републике Српске, имају подужи списак разлога за то.
Посљедњи, и ако бог да заиста и посљедњи рат под овим дијелом неба је завршен прије четврт вијека и управо је ова година та у којој треба да буде подвучена црта како би се видјело гдје се налазимо након 25 година. Да ли смо и у којим областима напредовали, а у којима смо, можда, направили и понеки корак уназад.
Тражење несталих особа није нимало лак посао и није нешто што може да се заврши преко ноћи, али ситуација постоје далеко тежа како вријеме тече и брише трагове. А то је највећа опасност.
На стотине породица у БиХ и данас тражи своје најмилије које су посљедњи пут видјели тамо неког дана с почетка деведесетих. Они тачно знају који је то дан био, али исто тако тачно знају и колико је од тада прошло, а да још не знају ништа о њима.
Немају гдје да им однесу цвијеће нити запале свијећу, а многе мајке и очеви су и сами отишли, а да нису пронашли посмртне остатке своје дјеце. Нису сазнали ко је одговоран за њихову злу судбину. Нису дочекали да ти исти и одговарају за злочин који су починили.
Гурање под тепих озбиљних ствари, као што је процес тражења несталих, је нови злочин који нема оправдање.
Жртва је жртва и ако тежимо ка миру и суживоту те градимо неку нову и бољу будућност, морамо уложити максималне напоре да би што више несталих особа било пронађено и похрањено у праве гробнице.
Рат није бирао када је односио људске животе, а тако ни данас они којима је тај посао повјерен не смију да праве разлику и бирају гдје су муслиманске, хрватске и српске кости те да их тако, селективно, откопавају, траже ко су и како су окончали живот. Међутим, ситуација на терену увијек опомиње да то није тако. И када је ријеч о тражењу несталих, и покретању поступака против осумњичених те епилозима суђења за ратне злочине. Нажалост.
Институт за нестала лица само је једна од институција у ланцу одговорних за тематику коју и носи у свом називу, али то никако и нимало не умањује његову одговорност за тренутно стање и евидентне застоје у протеклим годинама.
Није се одмакло далеко од почетка, а какво је стање у тој институцији осликава чињеница да су поједини мандати истекли прије десет година, а да неки привремени већ уписују значајан стаж.
И ако се није може договорити о именовању свега неколико чланова, или пак нема воље за то, како уопште да и маштамо о једном озбиљном послу као што је тражење несталих особа. И онај који је можда вјеровао у почетку, већ је изгубио, поново, сваку наду.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
