Српски на зачељу
Поједини стручњаци већ неко вријеме заговарају тезу како је неопходно да се на свим државним и приватним факултетима уведе као обавезан, због елементарне и функционалне писмености, српски језик.
ПИШЕ:
Анита Јанковић Речевић
И то је више него добра идеја, али судећи према пристиглим пријавама за студијски програм српског језика и књижевности на Филолошком факултету Универзитета у Бањалуци, матерњи језик неће имати ко да предаје ни ђацима у основној и средњој школи, а камоли факултету.
На тој високошколској установи са жаљењем су констатовали чињеницу да се у првом овогодишњем року пријавило тек седам младих који желе да изучавају српски језик. Надају се да ће други уписни рок, који ће бити у августу, изњедрити још будућих студената србистике, јер су садашње бројке најблаже речено поражавајуће.
Интересовање за студији српског језика и књижевности већ неко вријеме опада па се тако из године у годину не попуне ни сва мјеста на буџету. Зашто млади неће да изучавају матерњи језик и то о трошку државе није јасно ни стручњацима на пољу образовања.
Један од могућих разлога могао би бити слаба могућност зараде, јер они који се одлуче на студији српској језика најчешће посао добијају као предавачи у школама, гдје су плате далеко од завидних. А будући да је новим генерацијама новац на врху приоритета донекле је јасно зашто изучавање матерњег језика заобилазе у широком луку.
Љубав према матерњем језику код Срба се већ дуже вријеме гаси. Српски језик полако губи дигнитет и доспијева на зачеље. Тој тврдњи у прилог иде чињеница да ћирилицом пише све мање грађана. Куда год се окренемо, можемо видјети натписе на латиници, почевши од кафића, продавница, реклама на билбордима, флајерима. Неријетко су ти натписи и на енглеском језику, због чега се стиче утисак да ћирилица никада није била на “нижим гранама”, односно да је потпуно угрожена.
Иако су власти Српске и Србије усагласиле текст закона о заштити, очувању и употреби језика српског народа и ћирилице, који је Народна скупштина РС усвојила прошле јесени, али од примјене за сада ништа због оспоравања Бошњака. Закон је тек мртво слово на папиру.
Бук Караџић, Доситеј Обрадовић, али и Свети Сава вјероватно се преврћу у гробу на чињеницу да питање заштите ћирилице морамо уређивати законом, а и то без много успјеха и вајде.
Ако желимо сачувати српски језик од заборава неопходно је да се већ у вртићима приближи дјеци, јер су у данашње вријеме управо ти малишани кроз разне цртаће и пјесмице изложени енглеском језику. Уколико од малих ногу не науче правило матерњи, у основној и средњој школи већ ће бити касно да га заволе, као и ћирилицу, писмо које је заштитни знак нашег народа вијековима.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
