Српска посла
“Априлски пакет”, “прудски споразум”, “бутмирски процес” називи су неколико најпознатијих покушаја уставних промјена у БиХ вођених под покровитељством међународних званичника из Вашингтона и Брисела. Заједничко им је, поред тога што су сви подразумијевали озбиљно јачање заједничких институција и смањење овлашћења Републике Српске, односно ентитета, да су доживјели потпуни крах.
За неке од тих покушаја уставних промјена, прије свега за “априлски пакет”, владало је увјерење да су на корак од успјеха, док се за каснији “прудски споразум”, а посебно за “бутмирски процес” унапријед говорило да су осуђени на пропаст. Послије Бутмира и касне јесени 2009. године није било озбиљнијег покушаја, па чак ни приче о уставним промјенама, поготово под диригентском палицом неких међународних званичника.
Дуже од деценије се чинило да су и странци дигли руке од БиХ и посљедње озбиљније помињање ове “немогуће државе” (израз позајмљен од професора Ненада Кецмановића) десило се прије неколико мјесеци у јеку приче о фамозном “нон-пејперу” који је наводно кружио по Бриселу и у којем се наводно помињала могућност мирног разлаза БиХ. Након што нико није хтио да призна ауторство над фамозним “нон-пејпером” и након што су у њему изнесене идеје наишле на салву осуда и дрвље и камење из политичког Сарајева, та прича је утихнула.
Ал' не лези враже. Након што је “нон-пејпер” нестао прије него што је и угледао свјетло дана, у БиХ су се појавили живи људи и то замјеник помоћника државног секретара САД за западни Балкан Метју Палмер и директорица за западну Европу, западни Балкан, Турску и Уједињено Краљевство у Европској служби за спољне послове Ангелина Ајхорст. На прву би се рекло нижерангирани функционери, али њихов долазак у БиХ, сусрет са свим водећим политичким функционерима и разговор о изборној реформи, што је у суштини еуфемизам за уставне промјене, треба схватити озбиљно или бар као озбиљну поруку да су званични Вашингтон и Брисел одлучили да се мало позабаве БиХ. При томе није искључено да то бављење треба да буде дио ширег пакета сређивања стања на западном Балкану, али сасвим извјесно је да би наредни мјесеци могли да буду политички јако интересантни.
Оно што представља разлог за забринутост јесте то што Република Српска ниједном до сада није означена као кривац за пропаст ниједног озбиљнијег покушаја уставних промјена, а увијек постоји први пут. На срећу, они који су до сада били одговорни за крах никада нису санкционисани због тога, али и за то постоји први пут. Али, много горе је што никада није било мање јединства унутар српског политичког корпуса када су у питању измјене Изборног закона БиХ или, прецизније, уставне промјене. Што се оно каже - српска посла.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
