Српска посла
Апелационо вијеће Суда БиХ изрекло је другостепену правоснажну пресуду којом је бивша припадница Диверзантског вода Команде здружених јединица Каменица Армије РБиХ Елфета Весели осуђена на 13 година затвора због убиства дванаестогодишњег српског дјечака Слободана Стојановића у љето 1992. године. Апелационо вијеће пооштрило је првостепену пресуду којом је била осуђена на десет година затвора, али је потврдило ослобађајућу пресуду њеном и команданту поменутог Диверзантског вода Сакибу Халиловићу.
Суд БиХ потпуно је изгубио кредибилитет када је Насера Орића ослободио одговорности за злочине над српским цивилима и војницима у Кравици, Скеланима и осталим подрињским селима, а ослобађањем Халиловића командне одговорности за свирепо Слободаново убиство, Апелационо вијеће је пропустило посљедњу прилику да одржи привид објективности ове такозване правосудне институције БиХ.
Зашто? Зато што широко прихваћена дефиниција командне одговорности каже да “надређени одговара ако је знао или је имао разлога да зна, да његови потчињени врше или су извршили злочине, а није ништа учинио да их спријечи или да их казни”. Да будемо још прецизнији, члан 180. став 2. Кривичног закона БиХ који се Халиловићу стављао на терет каже да “чињеница да је неко од кривичних дјела учињено од стране подређеног, не ослобађа њему надређено лице од кривице уколико је то надређено лице знало или је могло знати да се његов подређени спрема учинити такво дјело, односно да је већ учинио такво дјело, а надређено лице је пропустило да предузме нужне и разумне мјере да спријечи учињење кривичног дјела, односно да починилац тог дјела буде кажњен”.
Зато би било добро да неко разуман објасни у чему су судије нашле основ за ослобађајућу пресуду када је напросто ријеч о школском примјеру командне одговорности зато што врли командант Диверзантског вода не само да није предузео нужне и разумне мјере да Елфета Весели буде кажњена за монструозно убиство 12-годишњег дјечака, већ је дугогодишњим ћутањем свјесно прикривао тај злочин. И суд га ослободи?!
Управо због таквих ствари већина Срба одбија да призна да је у Сребреници почињен геноцид, зато што послије хашке не може да се помири и са наставком неправде која долази из тзв. правосуђа БиХ према којој за злочине над Србима одговарају само појединачни извршиоци и то ако је ријеч о монструозном дјелу као што је убиство 12-годишњег дјечака, док је командна одговорност резервисана искључиво за српске команданте. Суђења генералима тзв. Армије РБиХ Атифу Дудаковићу и Сакибу Махмуљину остала су само да то потврде. И хоће, само ако им у трочланом Апелационом вијећу буду сједила двојица судија Срба, као у случају Елфете Весели и њеног команданта. То је оно што се у двије ријечи каже - српска посла.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
