Србофобија као алиби
Постоје разне врсте фобија, страхова од свега и свачега, које је наука идентификовала. Али, постоје и они измишљени и наметнути страхови, попут србофобије, за који, а показало се то и кроз историју, нема апсолутно никаквог оправдања.
Србофобија је присутна безмало два вијека у главама појединих свјетских стратега. И то само из једног разлога, њиховог имагинарног страха да су Срби “главни коњовоци руских козака на топле воде Медитерана”. Овај страх је “направљен” још 1876. у времену српско-турског рата, када је Бенџамин Дизраели, предсједник британске владе, оптужио Србију да води “мрзак и злочиначки рат против свих принципа јавног морала и части”. Он је српску национално-ослободилачку борбу тада назвао “српском завјером потпомогнутом руским новцем и војницима”. А онда је неколико деценија након тога од стране Аустроугарске осмишљен и страх од Велике Србије. Од тада, па до данас, када год се на Балкану жељело нешто потпалити, иза кулиса урадити или скренути пажња, из ладица је вађена и коришћена србофобија. Њу су као политичко средство прихватили и користили и “регионални” центри моћи. Када је требало разбити Југославију, коњаник са барјаком био је Стјепан Месић. Ни године послије тих несрећних деведесетих нису биле ништа боље. Политичари из Загреба и Сарајева, а којима се прикључио и Мило Ђукановић, када год су хтјели политички оправдати своје потезе, одржати се на власти и утицати на преобликовање свијести грађана, дизали су тензије сијући страх од Срба причама о великосрпском хегемонизму, “српском свијету”, СПЦ као продуженој руци Русије. Једноставно, хрватски, бошњачки и комитско-црногорски национализми, грађени су на овом страху и мржњи према Србима.
Нека нова србофобија поново је до врхунца актуелизована. Прво од стране већ поменутог Ђукановића, који је, осјетивши да му ауторитативна власт све више измиче из руку, поновно одлучио да “запали цетињску ватру”. Наравно, ни у Сарајеву нису хтјели остати по страни, те су појачали хушкачку реторику. Све је праћено изјавама како су “Срби лош народ”, те да је синтагма “српски свијет” тек еуфемизам за великосрпски хегемонизам.
Зашто се то ради? Па сви очекују некакав расплет, јер пројекат разбијања Југославије очигледно још увијек није завршен. Колико то Србија треба да буде мала, да не буде велика у њиховим очима, али и колико то духовне и културне везе Србије и Српске треба да буду идентитетски слабе да би задовољиле безумне градитеље бедема на Дрини?
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
