Србија, држава наде

Два суштински важна потеза која је Вучић повукао и за себе обезбиједио позицију најпопуларнијег Србина данас су одлучност у обрачуну са криминалном и корупцијом и избор сарадника по стручности, а не послушности и партијској књижици.

Ударајући на најбогатијег и најомраженијег Србина Мирослава Мишковића, Вучић је послао поруку да нема недодирљивих и да је држава јача од тајкуна. Што је још важније, народу осиромашеном у ратовима и под санкцијама, док се истовремено мала група тајкуна енормно обогатила, Вучић је дао наду да ће држава Србија казнити лоповлук, као основни узрок сиромаштва њених грађана.

Жеља Александра Вучића да се издигне изнад страначког кадрирања и довођења на позиције послушних аутсајдера други је потез који му је неоспорно подигао популарност, али и донио признање његових политичких опонената.

Довођењем Лазара Крстића, студента са Јејла и упосленика америчког Мекензија, за министра финансија Србије, Вучић је послао поруку да је спреман да дадне шансу хиљадама младих и паметних људи који су посљедњих деценија напустили Србију у стампеду "одлива мозгова".

Уколико Крстић успије, а предуслов за то има, јер прије свега не припада ниједном тајкунском и политичком лобију и ништа не дугује центрима моћи из сјене, Вучићева заслуга за то биће неоспорна.

Сличну ширину Вучић је показао и именовањем Ивана Тасовца, директора Београдске филхармоније, за министра културе, те Саше Мирковића за његовог помоћника.

Директор Београдске филхармоније неоспорно има интелектуални интегритет и био је један од најубојитијих критичара стања на културној сцени Србије. Вучићевом мудром одлуком, добио је прилику да покаже шта зна и поправи лоше стање, које је тако прецизно детектовао. Исту шансу добио је и Мирковић, дугогодишњи директор ТВ Б92.

Поруку да жели да има око себе паметније и стручније него што је сам послао је и ангажујући за савјетнике бившег директора ММФ-а и француског министра финансија Доминика Строс-Кана, некадашњег аустријског канцелара Алфреда Гусенбауера и бившег европског комесара за правосуђе Франца Фратинија.

Сви ови Вучићеви потези су много јачи аргументи од оних којима оперишу његови критичари, а то је да је сву власт узео у своје руке и да Србијом влада таблоидима.

Ако ово и јесу гријехови, у овом тренутку они су много мањи од реално добрих потеза које је повукао.

Зато не чуди ни посљедњи иступ Вучићу политички најудаљенијег лидера, предсједника ЛДП-а Чедомира Јовановића, који је истакао да су потези које повлачи Вучић покушај да Србију направи бољом, али и признање које му је одао Ђинђићев шеф кабинета и близак пријатељ убијеног премијера Горан Весић.

Вучић је дао наду Србији и то је реалност. Колико ће та нада трајати, тешко је рећи, јер то зависи од реализације у пракси и брзине којом ће потези које је повукао учинити да грађани Србије боље живе.

И ма како се процеси даље одвијали, Вучићу припада признање да је имао и снаге и мудрости да се угледа на Аугуста Октавијана. Овај, највећи државник свих времена, владао је уз помоћ двије десне руке. У војним питањима савјетовао га је Агрип, а у политици Мецена. Аугуст Октавијан ниједном од њих није био ни до кољена, али је у историји остао највећи од свих државника, јер је имао модрост да их изабере, обједини и знао да употријеби њихово знање.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.