Срби у Институту
Да Институт за тражење несталих лица БиХ ради све, осим онога због чега је основан, јасно је свима одавно. Само се из дана у дан појављују нове тврдње и потврде за то.
Сви знају за хиљаде грешака у процесима тражења несталих, па и "подметање" животињског скелета као људског, за бескрајно дуге процесе тражења несталих којима се крај и не назире... Знају сви и какве ревизорске извјештаје о пословању добија Институт.
Радом Института задовољни су једино поједини његови чланови и установе и организације којима такав (не)рад, и то искључиво када је ријеч о српским жртвама, очигледно одговара и које изгледа није ни брига хоће ли тамо неки (српски наравно) несрећник бити пронађен или неће.
Оно што је посебно забрињавајуће јесте да и оно мало српских представника у органима Института у том институту ама баш нико ништа не пита, нити они о било чему у тој установи одлучују. A још је мање оних који се одлучују на то да то јавно кажу.
Па у чему је онда сврха њиховог рада и сједења у Институту?
И шта друго остаје породицама српских несрећних жртава него да постављају питање за питањем, унапријед знајући да ће свако од њих остати без одговора: Зашто Институт ради само у функцији бошњачких жртава? Зашто је од 1.190 идентификованих посмртних остатака у прошлој години, свега 29 Срба? Зашто припадници српског народа, чланови Института, не могу да ураде ништа да се оваква ситуација промијени? Не могу, или неће?
Можда се боје да не заврше као Јасмин Одобашић, који је због противљења тромом и неефикасном начину рада Института добио отказ.
Или их можда није ни брига, јер они су себе обезбиједили.
A оваквим ставом, они су само саучесници свјесног прикривања жртава.
A Институт и даље ради тако како ради, без назнака за било каквим измјенама. Може им се.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
