Србачка индустрија

У овом периоду започета је изградња два индустријска објекта, али ниједан од њих никада није завршен и пуштен у употребу. Умјесто да Црнајом потекну потоци чоколаде у фабрици слаткиша, а Ситнеши постану регионални центар пластичних гранулата, погони у овим индустријским зонама су постали уточиште паса и мачака луталица. Власници несуђених фабрика, који су међу ријеткима одлучили да уложе новац и започну са изградњом, данас се налазе у судским споровима или у стечају.

Већина је ипак оних који изградњу никада нису ни почели. Купили су на хиљаде квадратних метара земљишта за свега 60 фенинга по квадрату, али једино што су урадили је да су оградили парцеле и оставили их да зарастају у пустош.

Искористили су подстицајне мјере општине да на лак начин дођу до вриједног парчета земљишта које су препродали десет пута скупље од тржишне цијене и тако прибавили нелегалну имовину која се процјењује на десетине хиљада марака.

И кад се на крају подвуче црта, све се своди на ону народну "појео вук магарца". Парцеле су распродате за багателу, од фабрика нема ништа, а земљиште је препродато новим власницима, који су га укњижили на своје име. Тиме је спријечено да општина судским путем врати земљу у своје власништво и понуди га онима који заиста желе да започну производњу и запосле нову радну снагу.

Очигледан примјер мешетарења, који би могао да се изучава и у уџбеницима, довео је до богаћења одређених интересних група, а многа гладна уста, која су на овај начин могла прехранити своје породице, доведена су на руб егзистенције.

Од добро замишљене идеје која је од Српца требало да створи највећи привредни центар у Републици Српској, остале су само опустјеле оранице и аветињски индустријски објекти који штрче као споменици посрнуле србачке привреде, која се већ годинама налази на издисају.+++

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.