Спасавање Махмуљина
Од правоснажне пресуде бившем команданту такозване Армије БиХ Сакибу Махмуљину због звјерских злочина над Србима на Возући и Озрену прошло је готово пола године, а осим тога што овај пресуђени ратни злочинац није иза решетака, питање је и ко зна гдје се тачно налази.
Једна од посљедњих информација која је испливала на површину била је да је морао на лијечење у Турску и то је то што се зна. Барем што јавност зна, а све су прилике да ће тешко доћи и до нових информација јер вјештаци већ мјесецима вијећају шта је у питању. По свему судећи, не зато што је сложено, него не успијевају да на једном мјесту прикупе сву медицинску документацију како би процијенили да ли је Махмуљин стварно морао у Турску или је могао бити лијечен у БиХ.
Вјештачење је у току, према признању самог Суда БиХ, два мјесеца. Стално се трага за додатном документацијом и “купује” вријеме за Махмуљина јер сваки болесник, поготово ако је нешто компликовано, сву своју медицинску документацију има “на броју”. У по дана и ноћи.
Али то није случај код Махмуљина који је, на опште разочарање породица страдалих, осуђен на само осам година, а на Возући и Озрену су буквално падале српске главе. Из свега се с правом може наслутити да је у питању класично бјекство од руке правде и да ће, нажалост, потрајати његов пут до мјеста на којем треба да буде према званичној, правоснажној и коначној пресуди.
Откако се сазнало за његов “пут” у Турску, нижу се сумње да је све то, да би ствар била још бесконачно гора, урађено у спрези, односно у договорима с неким из правосудних и безбједносних структура.
И то поново отвара причу о правосуђу БиХ и како се понашало према онима који су српске националности, а како према другима. Посебно Бошњацима.
Није Махмуљин једини Бошњак који након пресуде није отишао директно у затвор на одслужење изречене казне. Већ је било случајева да су појединци тражили спас у “медицини”, али не од болести, већ од казне за злочине које су починили током кобних и болних деведесетих година прошлог вијека.
Ма колико звучало да је то далеко, ма колико се чинило да је све то требало већ да прође, није и неће ускоро. Један од криваца је управо правосуђе које је од постанка било досљедно само у једном - двоструким аршинима.
Чињенице су непобитне и може се поставити питање у колико је случајева до сада српским оптуженицима, а чији се статус готово редовно мијењао у “осуђеници”, била пружена могућност да се током процеса лијече изван БиХ па и зидина притворских јединица. Колико их је могло да удахне још једном слободу прије одласка у тамнице?
Рат је био и не поновио се више. Људи током рата гину јер не падају с неба руже, већ гранате. Гину војници. Гину недужни. Бивају убијени. Али ипак се знају нека правила, а свако ко је “прешао границу” - био Србин, Бошњак или Хрват, муџахедин или неко десети, морао би да одговара за крв која је пала, али то, аман, није случај у БиХ.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
