Снови повратника

Оружани сукоб с почетка деведесетих година прошлог вијека приморао је бројне да милом или силом напусте своја огњишта, која су с муком градили и на којима су хтјели да дочекају старост, окружени најмилијима.

Али пушке су прекинуле снове, те од стотине хиљада домаћина преко ноћи направиле избјеглице које су кренуле у потрагу за новим животом, са жељом да сачувају живу главу, а све ће остало већ некако.

Када је рат престао ништа више није било исто. Бројне породице нису више биле на окупу. Неки су с породицама отишли преко Дрине, неки још даље у свијет, а они који су остали на територији Републике Српске покушавали су да крену изнова. Од темеља.

Ипак, како су године одмицале добар дио избјеглица, посебно из Крајине, све теже је одолијевао зову завичаја. И мало-помало све су више маштали о својим огњиштима. Како да их подигну из пепела и врате им некадашњи сјај.

Породица Гогић из села Дубовско, надомак Бихаћа, само је једна у том низу. Глава куће Милорад испричао је како више није могао у туђем. Како је све вријеме, док је живио под туђим кровом, маштао о ономе у његовом селу, а није имао ни приближно колико је требало да градњу новог започне далеко од завичаја. Али у изјави коју је дао за “Глас” рекао је реченицу коју су изговорили и изговарају многи, који дијеле исту судбину, а гласи: “Нећу, вала, да умрем на туђој земљи”.

Тај тврди став многе српске повратнике вратио је на пријератна имања која нису постала дио Републике Српске, већ су када је линија повучена припала ФБиХ. И сви они су кренули изнова. Али своји на своме. Полако, враћали су и враћају, уз помоћ, сјај вјековним огњиштима срећни с оним што имају и тражећи махом само оно основно што треба да им обезбиједи федерална или кантонална власт. Породица Гогић, на примјер, у 21. вијеку од надлежних у том дијелу БиХ којем припадају тражи да им доведе струју. Да одложе старе лампе и акумулаторе, а купе сијалице.

Гогићи су, међутим, само једна у низу повратничких породица с обје стране међуентитетске линије којима нису обезбијеђени основни услови за живот, а њихова мука је још већа, јер су им нове комшије, пристигле из далека, а које су смјештене у привремени прихватни центар за мигранте “Липа” добили у кратком року струју. Кажу, мигранти су чекали свјетло неколико мјесеци, а они чекају годинама, а удаљене су им куће четири километра од тог центра.

Власт и у Републици Српској и ФБиХ дужна је да повратницима обезбиједи што боље услове за живот, али не и само њима. И с једне и с друге стране линије, уз званичнике који кроје наше судбине с врха заједничког нивоа власти, обавезни су да раде у интересу оних који им вјерују и који не желе да сањају о бољем животу на своме, већ да исти живе.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.