Смисао у бесмислу
Још један Васкрс дочекујемо у времену епидемије какву не памти већина свјетске популације. Можемо слободно рећи да је ово вријеме бесмисла, препуно контрадикторности и питања без одговора.
Тумарање по бесмислу и данашњој свакодневици савременом човјеку постало је велико оптерећење, неметнуло свакојаке калупе по којима мора да живи како би био прихваћен од већине, а бројни изазови постају нерјешива енигма која друштво постепено гурају у безнађе. Прије више од 2.000 година Христос је својом несебичном саможртвом људима пружио смисао и дао потврду бесмртности.
Два миленијума касније, под утицајем различитих учења и идеологија које су човјеку потребне да објасне свијет, живот и дају одговоре на бројна питања, дјелује да савремени човјек данас мање зна него што је знао прије 2.000 година. То незнање плодно је тло за сумњу која је нас претвара у безразумна бића. Епидемија и овоземаљска искушења, како су то рекли патријарх Порфирије и владика бачки Иринеј, створили су ситуацију да је човјек човјеку постао вирус.
Од тренутка када је зараза закључала и заробила свијет, ретроградне струје на нашим просторима злоупотријебили су велики број жртава и ову невољу, јер дежурног кривца су тражили у Цркви и нису пропуштали нити једну прилику да је бјесомучно нападну и критикују. Али, то је њима својствено, јер нема муке и страдања, који ти дежурни и самопроглашени интелектуалци нису користили као политикантски програм, све у циљу линчовања једног народа.
Овај највећи празник, идеална је прилика да још једном погледамо у прозор свога срца и с вјером прикупимо надљудску снагу да опростимо. Јер Христос је био линчован и каменован, његови сљедбеници и многобројни хришћани су пострадали за вјеру. Ћутали су и трпјели. И васкрснули су. Они који су их линчовали, остали су упамћени као убице, богохулници и најнегативније личности људскога рода. А битно је како ће нас упамтити и наш је избор.
У ова смутна времена, више него икад, битно је остати човјек, онако како нас је својим примјером учио патријарх Павле. Јавни простор је превише затрован мржњом и нетрпељивости према другоме, а не би смио бити. Сваки хришћанин данас и сваки дан треба да се угледа на примјер митрополита Амфилохија, који је, вођен Божијом правдом и истином, чак и од свог народа, опијеног и затрованог осветом, бранио Бајракли џамију и стао у заштиту брата свога друге вјере.
Прослава Васкрса не смије бити само обичај, већ прослава живота и прилика да одбацимо малодушност, да мање осуђујемо. Не дивимо се овоземаљским владарима и не стварајмо идоле, пригрлимо ближњег свога радосно узвикујући “Христос васкрсе!”.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
