Смијешно, а трагично
Први предсједник Републике Српске Радован Караџић прије седам дана је напунио 76 година живота, а рођендан је први пут дочекао у злогласном британском затвору у који га је упутио Кармел Ађијус, предсједник онога што је остало од злогласног Хашког трибунала.
Међутим, у овом случају се не ради о односу хашких судија и тужилаца према првом предсједнику Српске, већ о односу институција које је утемељио, према свом утемељивачу. При томе се прије свега мисли на Републику Српску, али и на Српску демократску странку.
Република Српска је свој однос показала тиме што је Радован Караџић, који је право на одлазак у старосну пензију остварио 2010. године, то право добио тек након што му је у Хагу изречена првостепена пресуда у марту 2016. године. Оно што је готово невјероватно и што више приличи његовој “Драган Давид Дабић” животној фази јесте чињеница да се Караџић од 1992. па до 2001. године (касније ће се објаснити зашто до 2001) у “папирима” Фонда ПИО није водио као предсједник Републике Српске, већ као запослени у кабинету предсједника и то са најнижим коефицијентом. Да поједноставимо, као да је био ложач или радник на одржавању чистоће, а не на функцији са које је преговарао са најмоћнијим лидерима тог доба.
Како ствари стоје, вјероватно никада нећемо сазнати како је то могуће, а камоли ко је за то одговоран, а све су прилике да та неправда никада неће бити исправљена и да први предсједник Српске неће добити “мировину” какву заслужује, јер они који одлучују о томе не показују вољу да то ураде. Као посебан вид поражавајућег односа Срба према својим лидерима у његовом случају служи и чињеница да му је обустављена исплата мизерних 36 евра (које и нису тако мизерне за некога ко се налази иза решетака), а које је добио на име пензије из Србије, гдје их је зарадио током љекарске специјализације. За обуставу је званично одговорна банка у страном власништву, која се напрасно сјетила да Радован Караџић и то не као хашки осуђеник, већ као особа са америчке црне листе не може да има новчане трансакције у тој банци. Нећемо да наводимо назив те банке, зато што су се за њеним примјером повеле и све остале банке. Дакле, о банкама довољно!
На крају, посебан презир заслужује однос СДС-а према једном од својих оснивача и првом лидеру. Да не подсјећамо на то да је СДС прије више од деценију и по Караџића искључио из својих редова. Сада се ради о потезу данашњег лидера СДС Мирка Шаровића, за вријеме чијег мандата на мјесту предсједника Републике Српске крајем новембра 2001. године је Радовану Караџићу престао да се “води” радни стаж. Нико никада није образложио зашто је то тада урађено, а једино разумно објашњење би било “зато што није долазио на посао”.
Било би смијешно, да није трагично.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
