Случај Aлијагићи
Одлука Уставног суда БиХ да одбије захтјев Правобранилаштва РС за преиспитивање своје раније одлуке у "предмету Aлијагићи" којом је тај суд потврдио дио пресуде Окружног суда Требиње о надокнади материјалне штете од око шест милиона марака браћи Aлијагић, само је потврдила ранију изјаву бившег предсједника Уставног суда Хатиџе Хаџиосмановић да је у том предмету у оптицају велики новац.
Дубља анализа списа, докумената и доказа у овом предмету недвосмислено показује да се ради о фрапантно очигледном судском занемаривању чињеница и непобитних доказа који су уочљиви чак и обичном правном и судском лаику.
Зато не изненађује чињеница да су се у "предмету Aлијагићи" још раније потпуно оградили стране судије Уставног суда БиХ Давид Фелдман, Констанца Грив и Тудор Пантиру. Они су тада навели да није примјерено за Уставни суд БиХ да се на ауторитативан начин упушта у одлучивање о начину на који су судови протумачили и примијенили законе БиХ, једног од ентитета БиХ или Брчко дистрикта.
Без обзира на то, преосталих пет домаћих судија гласали су за усвајање апелације Aлијагића, а пресудан је био глас српског судије, зна се и ког. Да је тај Србин гласао против, било би четири према четири, што значи да би апелација била одбијена. Aли није.
Овог пута, у суботу, Уставни суд БиХ одбио је захтјев Правобранилаштва РС за преиспитивање своје раније одлуке у "предмету Aлијагићи". То значи да се браћи Aлијагић треба поред већ исплаћених 1,8 дати још око 4,5 милиона плус камате. Све скупа још осам или девет милиона КМ. Срећом по РС, у обвезницама. Судија Фелдман није био присутан сједници, па се може претпоставити да овог пута није ни било битно како ће да гласа онај судија Србин. Он је свој прескупи задатак одрадио раније.
Бивши судија Уставног суда БиХ Крстан Симић потпуно је у праву кад каже да "предмет Aлијагићи" представља прототип бх. корупције, односно парадигму стварног бх. правосудног система и сумрак БиХ.
Јер свакоме ко има увид у само 26 нових доказа које је Правобранилаштво РС у овом предмету доставило Уставном суду БиХ одмах је јасно о чему се ту ради. Aли Уставни суд БиХ функционише као држава у држави, као отуђени центар моћи. Да није тако, судије поред достављених доказа не би гласали тако као што јесу.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
