Скупштински обрти
И док се јавност у Србији посљедњих мјесеци тресе око плагијата и непостојећих доктората једног министра, једног опозиционара и власника најмасовнијег приватног факултета (задуженог за "образовање" државних службеника) код нас траје процес верификације брзинских диплома до чије експанзије штанцања је дошло посебно у посљедњих десетак година.
Народна скупштина РС прошле седмице усвојила је још једном измјене Закона о звањима која се стичу завршетком високог образовања и то по хитном поступку. Посланици су те измјене усвојили на приједлог посланика Гордане Ђурић, иако је против њих изричито била Влада РС, тачније ресорно Министарство просвјете и културе РС.
Само неколико мјесеци раније, 10. априла ове године Народна скупштина РС усвојила је Закон о звањима која се стичу завршетком високог образовања чији предлагач је било Министарство просвјете, а којим се уређује стицање и коришћење струковних, академских и научних звања.
Према том закону у категорији академских звања титулу "дипломирани" стичу они студенти који заврше студије са 240 ECTS бодова (четири године студија). Приликом разматрања Закона уложени су и амандмани, међу којима и амандман посланика Гордане Ђурић да титулу "дипломирани" стичу и они који заврше трогодишње студије и имају 180 ECTS бодова. Амандман Ђурићеве је тада одбијен.
Дан послије ресорни министар отишао је у срце побуне, на Пољопривредни факултет у Бањалуци у покушају да смири страсти јер су студенти тог трогодишњег студијског програма тражили да добију звање дипломирани.
Побуна је кренула са факултета на којем је управо посланик Гордана Ђурић професор, а њен супруг Никола Мићић годинама био декан.
Али није ово текст о брачном пару Ђурић Мићић, него о томе како лични интереси креирају и једну осјетљиву област, област образовања од које зависи развој цијеле заједнице деценијама унапријед.
Нејасно је како и зашто је Народна скупштина РС на дневни ред ставила приједлог за измјене закона посланика Гордане Ђурић и изгласала га, када је исти тај амандман одбила само неколико мјесеци раније - 10. априла ове године? Али оно што је јасно јесте да од априла до јуна није дошло до било какве промјене у чињеничном стању или правном основу за измјену Закона о звањима.
Иако у нашем окружењу не постоји ниједна земља у којој се трогодишње студије завршавају стицањем звања "дипломирани", ни то посланицима није било важно јер су очито били руковођени иновативном идејом да и ми бар у нечему будемо први и оригинални.
Оно што је нејасно јесте како је могуће да су народни посланици међу којима има и професора универзитета, а и оних који су завршили четворогодишње студије у времену у којем је Бог ходао по земљи, подигли руку за измјену закона који и њих и њихово образовање лично девалвира?
Мало ли је што у експанзији производње диплома и доктората заузимамо водеће мјесто у Европи? Мало ли је што нам се Мегатрендови налазе у сваком сокаку? Мало ли је што су се и криминалци окитили титулама доктора наука? Мало ли је што нико не поставља питање ко су власници факултета, када и како су постали доктори наука? Мало ли је др дудука?
Прије неколико година читала сам како је Халид Муслимовић у 47. години у родном Приједору уписао Колеџ за информатику и менаџмент "Јањош", Одсјек економија. Овај фолк пјевач прије тога завршио је металску школу 1978. у Јесеницама у Словенији, а 2003. накнадно четврти степен у Бањалуци. На "Јањошу" је био изврстан студент и веома брзо стекао звање дипломираног економисте. Некако у исто вријеме факултет је веома брзо завршио и студент Насер Орић, некако одмах по повратку из Шевенингена.
Ово су двије истините приче у мору истих. У земљи у којој су професори смислили афоризам: Ко нема у глави, тата му има у џепу.
Ових дана послије разоткривања Шапићевог плагијата, један оштроумни сународник из дијаспоре поставио је суштинско питање: Није ми јасно зашто купују докторате и дипломе? Зар није значајније успјети у животу са "средњом школом"?
Јесте, али у Америци! А то је много далеко одавде.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
