Сијање мржње

На том вашару којекакве реторике било је, међутим, свега више него залагања за рјешавање овог горућег хуманитарног питања, јер су неки посланици себи дали за право да заробе ову земљу у ехо рата, да јој трасирају судбину у оквире хашких пресуда и да додатно граде зид према Србији која је за њих "агресор" и земља која не мисли добро ни БиХ ни региону.

Јефтина политизација чисто хуманитарног питања и играње са врло озбиљним стварима и то од оних који за себе тврде да су истинске демократе, јасно говори докле је демократија на овом простору отишла и да се управо ту демократија изједначава са могућношћу да се сије мржња и вријеђа без икаквих посљедица.

Млади СДП-овац Денис Бећировић својим захтјевом да се протокол о сарадњи у тражењу несталих лица између Савјета министара БиХ и Владе Србије не усваја у Парламенту док у Хагу на буду изречене пресуде Радовану Караџићу, Војиславу Шешељу и Ратку Младићу показао је ништа друго до невиђену неосјетљивост према болу породица које двије деценије и више лутају Балканом и траже своје најмилије.

Силне декларације, резолуције, писма и саопштења који су изашли из Бећировићевог пера са намјером да гради зид и његује мржњу према Србији, као и опаске оних који су га у свему томе подржавали, овој земљи донијели су само епитет лидера у мржњи умјесто лидера помирења у региону.

Не буде ли ова земља врло брзо нашла механизме којима ће спријечити и казнити све оне званичнике који парламентарну говорницу користе за говор мржње и нетолеранцију, врло брзо би се могла наћи у проблему у коме ће јој бити нанесена додатна политичка штета и довести је до политичке закованости за дно.

Јер неким људима, који за себе тврде да представљају народе ове земље, заиста би требало одузети ријеч. Морали би бити спријечени да сију мржњу да не бисмо сви данас-сутра постали "политички магарци", а земља намагарчена.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.