Сигурна кућа

Дарко Момић

То што мигранти улазе у БиХ прелазиће преко њених граница без икаквих проблема није нешто по чему се БиХ разликује од свих осталих земаља које се налазе на мигрантској рути.

Али је зато БиХ једина земља у Европи која нема пуну сарадњу са Европолом, због чега потенцијални терористи или друга криминогена и безбједносно интересантна лица могу да уђу у БиХ без имало страха да ће им се било шта догодити. А то, најблаже речено, није нормално.

Да појаснимо, потенцијални или чак доказани терориста који је означен као такав и налази се у бази података Европола у Хагу може слободно да дође на границу БиХ, свој пасош да граничном полицајцу, пријави евентуалну робу за царињење и тако слободно уђе у БиХ, јер ниједна полицијска агенција у БиХ нема податке о његовој безбједносној историји.

Зашто? Зато што Оперативни и стратешки споразум о сарадњи са Европолом који је у фебруару 2017. године ратификовао Парламент БиХ није спроведен. То прецизирано значи, након што је поменути међународни споразум ратификован, запело је на унутрашњем плану, јер ресорни министри нису могли да постигну Споразум о успостављању заједничке контакт тачке за сарадњу са Европолом. Послије мукотрпних разговора, у априлу 2018. године коначно је уз посредовање тадашњег шефа Европске делегације у БиХ Ларс-Гунара Вигемарка постигнут договор да контакт тачка буде у Министарству безбједности БиХ. Главну ријеч у постизању договора одиграо је тадашњи министар безбједности БиХ Драган Мектић који је федералног министра унутрашњих послова Аљошу Чампару приволио да стави потпис на Споразум, па чак и да официр за везу БиХ у сједишту Европола у Хагу буде припадник МУП-а Републике Српске.

Када је све било готово и када је несуђени официр већ спаковао кофере за Хаг, као први припадник МУП-а у посљедње двије и по деценије који у Хаг иде да ради, а не да му се суди, Чампара је повукао потпис и Споразум о успостављању контакт тачке је пао у воду. Чампарино образложење да је повукао потпис зато што је Споразум и без тог његовог потеза био неважећи зато што га нису потписали сви кантонални министри унутрашњих послова, тачније министри из кантона са хрватском већином, јесте тачно, али не мијења епилог и резултат цијеле приче.

А резултат је да је БиХ сигурна кућа за припаднике терористичких група. Руку на срце, треба имати смјелости, па тврдити да то није и сада, јер је чињеница да није извршен ниједан озбиљан терористички напад у свијету, а да неко од учесника није повезан са БиХ.

При томе је парадокс да они с којима се доводе у везу данас сједе у Предсједништву БиХ и иду у посјете, нпр. Пакистану, док они који су се против њих борили труну у Хагу. Ето, то је данашња БиХ.


 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана