Сарајевско хоћу-нећу
Политичко Сарајево је тотално дезоријентисано. Више не зна на коју страну удара од страха за, како они кажу, једину им домовину, државну заједницу БиХ. Политичари су се формацијски развили у стријелце па тумарају како им се држава тобоже не би распала. Шаљу чак и новинарске емисаре да до изнемоглости малтретирају предсједника Србије и политичаре са разних страна свијета са питањима о фамозном “нон пејперу”.
Оно што је специфично да су се сада представници бошњачког народа устремили ка међународној сцени и оптужују Словенију, Мађарску, Србију, Хрватску и ко зна још које земље за “нон пејперско” комадање дејтонске творевине. Е, у томе и јесте, што би наш народ рекао, квака. Када треба да протуре неки излобирани закон онда у помоћ позивају међународну заједницу, “пријатеље” из разних амбасада, службенике па чак и портире ОХР-а само да буде по њиховом. Онда ако и им нешто из тог истог миљеа међународне дипломатије не одговара онда је то мијешање у унутрашње ствари и урушавање суверене, самостојне, независне државне заједнице... Значи не знају шта хоће. Да ли да им међународна заједница буде мирођија или да се не додаје у “босански лонац”.
Република Српска, њени политичари и читав народ са ореолом вјечног кривца по међународној заједници живи од свог настанка. Чак је и то бреме најчешће политичко Сарајево креирало лобирањем па чак и са викенд кућама на разним језерима потплаћивало великаше из ОХР-а и амбасада не би ли им испунили жељу и једном заувијек угасили ЕР ЕС како они од миља зову Републику Српску. Њене политичаре су руком страних моћника а својим жељама, ни криве ни дужне слали у затворе, смјењивали и стављали на црне листе под разним изговорима...
Данас када њихове идеје и намјере о државној заједници саткане, не у “нон пејперима”, већ Исламској декларацији човјека који је жртвовао мир, не пролазе, више нико им не ваља. Зато само Сарајево пријети ратом и пали шибицу која би могла да изазове пожар.
Покушала је сарајевска новинарска фаца индоктринирана у централи СДА да у ТВ интервјуу добије од предсједника Србије Александра Вучића пристанак да он као врховни ауторитет “ућутка” првог у Срба са лијеве стране Дрине Милорада Додика и његову причу о мирном разлазу државне заједнице БиХ. Али осим великог гостопримства каквог и не заслужује није добила ништа друго. Мада не волим причати о колегама по професији, тај исти државотворни новинар никада није не само критиковао већ је својим нарицањем са малих екрана свим срцем подржавао то што представници политичке чаршије откидају Космет од Србије, прозивају је агресором, њен народ онако читав проглашавају да не ваља. Лицемјерно, дволично и онако шибицарски у духу са начином живота у чаршији.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
