Сарајево и Срби

Али гдје су данас, након рата, српски интелектуалци који су живјели и радили у Сарајеву? Или је, можда, протјеривање Срба почело много раније, полако, у име данашњег исламског Сарајева? Да ли је све почело прогонством књижевника Војислава Лубарде, пјесника Рајка Ноге, Милана Ненадића, Ђуре Дамјановића, режисера Емира Кустурице, па и несрба који се нису слагали са исламом, као што је професор Есад Ћимић?

На сарајевском Универзитету, између осталих, своје катедре су имали српски академици Милорад Екмечић и Славко Леовац. Обојица су током рата малтретирани у Сарајеву и избјегли из њега - зато што су Срби.

Ко од бошњачких интелектуалаца може да тврди како није чуо за академика Радована Вучковића, професоре Алексу Буху, Војислава Максимовића, Николу и Светозара Кољевића, Милана Васића, Ненада Кецмановића, Љубомира Зуковића, Бранка Милановића, Биљану Плавшић, Ристу Тубића, Николу Поплашена, Гашу Мијановића, Бранка Ђерића, Богдана Лозу, Милимира Мучибабића, Милоша Ковачевића, Душана Кецмановића...

Или, можда, Бошњаци нису чули за професора Милутина Најдановића, српског посланика у Скупштини БиХ који је искасапљен у том свом, а сада њиховом Сарајеву. Зашто се у Сарајево, ако је у њему добро Србима, није вратио проф. др Петар Мандић по кога су долазили представници британске амбасаде и нудили му професорско мјесто у Лондону?

Из Сарајева је на српску територију у спасавању голог живота побјегао и признати хирург Бориша Старовић, доктор и политичар Драган Калинић, сви универзитетски професори: Гојко Бабић, Митар Миљановић, Васо Драговић, Вељко Вулетић, Миодраг Мишо Вулин. Ако су отишли због рата, зашто се нису вратили након њега у тако слободно Сарајево? Многи од ових српских професора из Сарајева су прије рата предавали на универзитетима у Европи и САД. Један од њих прича како је након рата са женом, која је такође универзитетски професор, намјеравао да се врати кући, у Сарајево. Попунио је упитник, али су услови понуђени у упитнику били немогући за повратак. Између осталог, речено им је да се могу вратити у Сарајево, али да неће имати посла, те да морају донијети потврду да су пет година били у избјегличком кампу. "А шта ћемо јести, како ћемо живјети без новца у Сарајеву, ако не будемо могли да радимо", питао је некадашње колеге из некадашњег Сарајева. И остао заувијек далеко од овога града.

Многи од поменутих српских професора предавали су Бошњацима сада настањеним у Сарајеву историју, географију, биологију и српско-хрватски језик. Српско-хрватски језик, јер се тако звао, тако им пише у дипломама, а не бошњачки који они данас предају својим студентима. Лаж је лаж, а наука је наука. Језик је сложен феномен који има своју фонетику, морфологију, синтаксу и лексикологију. Сасвим је сигурно да српски језик има све те елементе.

У Сарајеву су живјели и радили српски писци и књижевни критичари. Зашто се у тај град нису вратили пјесници Ђорђо Сладоје, Душко Трифуновић, Бранко Чучак, Ранко Поповић, Давор Миличевић, Ружица Комар, Бранко Брђанин Бајовић, Мирослав Тохољ, Дејан Гутаљ, Недељко Бабић...? У овом граду живјели су и радили српски сликари, кустоси, ликовни критичари. Е, данас их нема, живи су, али не живе у овом граду. Гдје су и зашто не живе у Сарајеву глумци Бора Стјепановић, Бранко Ђурић, пјевачи Здравко Чолић, Горан Бреговић, Неле Карајлић и музичари других рок група које су прије рата биле врло популарне на простору некадашње Југославије?

Ни информативни простор Сарајева није био без Срба, познатих лица међу којима су Душко Ољача, Јово Јовановић, Недељко Ковињало, Мирко Ковачевић, Дубравка Кењић, Милка Черемиџић, Љиљана Благојевић, Радинка Марковић, Љубомир Љубојевић, Јово Димитријевић...

И у МУП-у ондашње БиХ било је запослених Срба. Душко Згоњанин, министар унутрашњих послова БиХ, прије рата умро је у Бањалуци, а не у Сарајеву, гдје је живио. У новој демократској власти БиХ помоћник министра унутрашњих послова Алије Делимустафића био је Витомир Жепинић, Слободан Шкипина био је начелник центра безбједности Сарајево, а Добро Планојевић нечелник Јавне безбједности центра Сарајево. Данас тамо не живе.

А српски спортисти из Сарајева? Да ли их је ико звао да буду гости или тренери клубова у којима су играли, а након Сарајева прославили су се у Европи и у свијету. Фудбалер Радмило Михајловић, играч Жељезничара, а касније њемачког Бајерна, Раде Паприца, играч истоименог клуба, а касније АЕК-а из Солуна. А кошаркаши и кошаркашки стручњаци: Жарко Варајић, Ратко Радовановић, Светислав Пешић...?

Од чињеница, правде и истине не може се вјечно бјежати. А чињеница је да смо сада у БиХ подијељени. Срби имају своју Републику Српску, Владу, Скупштину, Академију наука и умјетности, Универзитет, медије, спортске клубове и шампионе, српске писце и научнике... Србима српско, а њима нека је њихово! И нека једном за вијеке вијекова запамте и Бошњаци и којекакви "планетарци" да српски духовни Олимп чине манастири у Републици Српској, фрушкогорски манастири, Храм Светог Саве у Београду, да су то Петар Петровић Његош, Десанка Максимовић, Јован Дучић, Иво Андрић... Да су Србима спортски узори Новак Ђоковић, Јелена Јанковић, Милорад Чавић, Владе Дивац, Дејан Станковић...

Републику Српску, док је српског рода и језика, не може нико отети. Не може то ни данашњи "централни комитет" у БиХ који се зове ОХР, а ни сва међународна заједница којој нико не зна мјесто становања, адресу и број.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.