Рупа без дна
На рачуне пољопривредника у посљедњој седмици старе године уплаћено је нешто више од 12 милиона КМ подстицаја за развој пољопривреде и села.
Новац је легао на рачуне ратара, свињара, повртара, живинара, рибара, за набавку механизације, модернизацију и низ других мјера. Сваке године Српска у домаћи аграр упумпа око 100 милиона КМ, што из редовног буџета, што по основу различитих пројеката и мјера подршке. Ове године само по основу редовних давања за пољопривреднике обезбијеђено је 180 милиона КМ и само злонамјерни могу рећи да је мало и да држава по том питању не ради ништа.
Међутим, упркос уложеним милионима производња хране у Српској све је тања. Фарме се гасе, села остају пуста, а мјеста на полицама маркета уступају се производима из увоза. Стиче се утисак да је та грана привреде рупа без дна јер уложени новац ни изблиза не даје жељене резултате.
Више је него евидентно да пољопривредна производња пропада, а по питању разлога који су довели до тога тешко да би се сложили представници власти и сами произвођачи.
Оно што је, без сумње, неспорно јесте то да пољопривредници недовољно улажу у нова знања, сију старе сорте жита које не могу пратити климатске промјене, бјеже од осигурања усјева и сваког другог облика модернизације.
Избјегавају подизање противградних мрежа, али и кључно улагање у маркетинг ради бољег и бржег пласмана робе на тржишту. Врло мало значаја придају свему набројаном јер све наде полажу у подстицаје. За насталу штету увијек криве неког другог. Једне сезоне за слабе приносе крива им је суша, друге киша, град и мраз, а треће кад све роди ниске цијене усљед превелике понуде.
Прст кривице ипак најчешће упиру у власт и државу, сваки издвојени милион им је мало, а љуте се и због подигнутих рампи за увоз разне робе нарочито у сезони када стигну њихови производи, што је више него оправдано.
Упумпавањем новца у пољопривреду држава само гаси пожар и купује социјални мир, а озбиљна стратегије развоја упорно изостаје упркос томе што је та област од великог значаја за свако друштво. Узалуд сви успјеси ако немамо хране да бисмо преживјели.
Забрана увоза и увођење прелевмана захтјеви су на које домаћи политичари годинама остају глуви јер нечињењем штите неколицину увозних лобиста од којих очигледно и сами убиру корист, морају у овој години бити приоритет. И није то никакав прохтјев, него нужда на коју тјера глобална криза, ланчана поскупљења и инфлација која нема намјеру да посустане. Ако не будемо имали своју храну провешћемо се као бос по трњу, а одговорност за могуће посљедице по становништво требало би да преузму политичари али и пољопривредници који сваке године повлаче милионе народног новца.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
