Резолуције за брисање
БиХ мање од два мјесеца дијели од историјског дана када је прије четврт вијека стављена тачка на сукоб који је однио на хиљаде невиних живота и још више оставио без крова над главом.
Почетак деведесетих година прошлог вијека у историји овог подневља остаће заувијек исписан најцрњим словима и као такав треба да послужи као примјер и опомена свима који икада и помисле поново на такво нешто, да одмах у старту то сасијеку.
Послије четири године сукоба дошао је мир. Потписан је Дејтонски мировни споразум, након чега је многима пао камен са срца. Многи су славили јер су им се најмилији живи и здрави вратили са ратишта, а многи су туговали јер неки њихови нису дочекали мир.
Нова историја БиХ почела је да се пише од тада. Република Српска и ФБиХ су, под патронатом странаца, почеле да се развијају унутар БиХ, а ни данас, ни након толико година, многе ствари нису дошле на своје мјесто. Дијелом јер појединци и даље желе више, желе оно што нису добили ратом, а дијелом јер је дјеловање странаца стално дизало тензије и нарушавало ионако још крхке односе међу три народа који су се до јуче гледали из ровова.
Опасни вјетрови дувају и данас. И са наших страна, али и из иностранства у виду којекаквих резолуција које само потпирују жар и подривају оно што је тешком муком до сада сазидано.
Посљедња у низу стигла је управо од појединаца из америчких институција власти. Ријеч је о резолуцији управо поводом 25. годишњице потписивања Дејтонског мировног споразума у којој се, између осталог, наводи да је тим актом окончан рат у БиХ и донесен мир, али и да су “етничко чишћење и концентрациони логори коришћени као средство рата против мушкараца, жена и дјеце Бошњака, што је кулминирало геноцидом у јулу 1995. године у Сребреници, гдје је 8.000 младића и мушкараца било заточено и убијено”.
Свијет мора да схвати да нису само Бошњаци страдали. Злочина и жртава је било на свим странама. И логора за оне других националности.
Многе мајке и очеви, на свим странама, никада нису видјели своју дјецу на кућном прагу. Бројна дјеца очеве памте само са слика. Никада им се, након што су их испратили на ратишта или су нестали, нису бацали у загрљај. На свим странама. Читаве куће остале су празне, а гробља постала препуна. Ипак, био је рат. Трагични сукоб који се, нажалост, догодио.
Данас, након готово 25 година, ране још нису зарасле. Неке неће никада, а резолуције попут горе наведене само их додатно соле и уносе немир какав нам није потребан. Јер овој земљи, као и свакој другој, треба мир и да у њему градимо нове односе у оваквој БиХ какву смо добили Дејтоном, али и он је доста оскрнављен у годинама које су иза нас.
На нама је да градимо мир, а на странцима да нас подрже, а ако то не могу, некад се баве својим проблемима. Није да их немају.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
